Crna Gora pred istorijskim izborom

Piše: dr Milivoj Bešlin, istoričar

Crnogorska 1997. bila je najozbiljniji, ali i jedan od najrizičnijih političkih poduhvata na Balkanu. Tu vrstu diskontinuiteta, od pada Berlinskog zida, niko nije imao hrabrosti da napravi u našem regionu. Pita li se neko od brojnih i uticajnih kritičkih glasova u Crnoj Gori, neko od kolumnista kompromitovanih tabloida koji za američki novac zastupaju interese režima u Kremlju – zbog čega Đukanović, koji ima sve poluge vlasti do 1997. i dobija izbore dvotrećinskom većinom, pravi najveći i najtemeljniji zaokret na Balkanu?! Posle toga, svake izbore je dobio na ivici noža i sa glavom u torbi.

Kolosalni stubovi izdižu se trasom budućeg autoputa kao najvećeg infrastrukturnog projekta u crnogorskoj istoriji. Dobro je primećeno, posle izvojevanja međunarodnog priznanja (1878) i obnove državne nezavisnosti (2006), autoput je najveći i najvažniji poduhvat u modernoj istoriji Crne Gore.

Vreme i prostor će se sažeti i kreiraće se osnova za daleko brži ekonomski, turistički i kulturni razvoj, ali i integraciju i demetropolizaciju crnogorskog društva. Pomenuti stubovi, koje još uvek vidimo, nosiće autoput, ali vremenom, oni će postati neprimetni za sve one koji će se voziti središnom sabraćajnicom Crne Gore.

Za savremeno crnogorsko društvo, politički sistem, idejnu orijentaciju i društvenu koheziju, potporni stub je – Milo Đukanović. Danas je on, poput navedenih stubova, još uvek svima vidljiv, ali jednoga dana, evropska, razvijena i zapadnjačka Crna Gora biće na onim tračnicama u čijim temeljima je politička i državnička misao Mila Đukanovića.

Neće on biti prisutan u javnom prostoru, ali „autoput“ u zapadnu civilizaciju u svojim osnovama imaće Đukanovićevu viziju i izvedbu.

Kao što je Tito 1948. u sukobu sa sovjetskom silom razumeo (i formulisao) da je reč o očuvanju državne nezavisnosti Jugoslavije, Đukanović u jeku Miloševićevih agresivnih ratova (1993) razume da je osnov za ravnopravnost – ekonomska samoodrživost Crne Gore.

Jeres od koje su, opijene srpstvom ili deficitom samopouzdanja, bežale generacije crnogorskih političara. Nije ostalo neprimećeno. Demonizacija Đukanovića u Miloševićevim medijima posejala je seme zla kojega se nacionalistički krugovi u Srbiji i njihove produžene ruke u Crnoj Gori i danas drže.

Optuženog ratnog zločinca odavno nema, ali njegova propaganda živi nesputano. Ipak, prvi put u svojoj modernoj istoriji, Crna Gora je ekonomski samoodrživa. Ni manje, ni više, od ostatka regiona i južnog dela Evrope.

Slavni antički državnik, Perikle, pred smrt je kao svoj najveći uspeh naveo činjenicu da nijedan Atinjanin nije zbog njega odenuo crninu.

Ostaje zagonetno, zbog čega jedan broj ljudi u Crnoj Gori, očuvanje ljudskih života, međunacionalnog sklada i građanskog mira, smatraju, pre darom bogova ili pukom slučajnosti, a ne minuciozno promišljenom i mudro vođenom politikom?

Današnje generacije navikle su na život u građanskom i multietničkom društvu, nacionalnoj toleranciji i inkluzivnosti. Pogrešno bi bilo misliti da je i to rezultat slučajnosti i da je nemoguće da se Crna Gora već sutra „uklopi“ u svoje okruženje.

Diskriminatorne nacionalističke države, manjine kao građani drugog reda, duboka etnička distanca, podele i omraze, pravilo su na čitavom Balkanu, nažalost i sve većem delu Evrope.

Crna Gora istrajava na drugačijem kursu. Ko veruje u slučajnosti, ne može mu se ništa dalje objasniti. Kao ni onima koji veruju da su koordinate crnogorskog razvoja datost koja se ne može promeniti, jer kako kažu, Crna Gora ima Ustav i zakone. Imala ih je i 1918. jednako kao i 1988. Mnogo manje je trebalo da se država izgubi, nego da se stvori ili obnovi.

U vreme privrednog rasta, jednog od najvećih u ovom delu Evrope, plata i penzija koje su prvi put u istoriji veće od onih u Srbiji, u vreme kada se pred našim očima izdižu rezultati najvećih kapitalnih investicija itd. vrlo je lagodno porediti Crnu Goru sa Belgijom i biti nesrećan, ljut i politički destruktivan zbog evidentnog crnogorskog zaostajanja za zemljama Beneluksa.

Međutim, jedine prihvatljive komparacije su one sa samima sobom iz prošlosti i sa vlastitim geografskim i civilizacijskim okruženjem.

Srećom, izvori i brojke su neumitni. Trend crnogorskog rasta je ne samo konstantan, država i društvo od pre dve ili tri decenije neprepoznatljivi su u poređenju sa današnjim modernim i dinamičnim. Nije drugačije sa okruženjem. Dovoljno je uzeti statistike ili se makar provozati srpskim, kosovskim ili bosanskim putevima. Lako je razumljivo zbog čega se Crna Gora u Briselu naziva liderom evrointegracija na Balkanu.

Politička teorija je uglavnom saglasna, vrednost jednog lidera ne ogleda se u dužini vladalačkog veka ili u stepenu moći koji je spreman da koncentriše.

Istorijski domet bilo koje uprave meri se stepenom modernizacijskog učinka u svojoj epohi. Taj sud istorije Milo Đukanović može mirno da čeka. Dodamo li tome uključivanje Crne Gore u zapadni civilizacijski krug, u okruženje najrazvijenijih društava na svetu i to u poziciji subjekta – verovati u slučajnosti jednako je s one strane pameti kao verovati u besmislicu o jedinoj državi sa nepromenjivom vlašću. Čak i neki beogradski mediji ovih dana su pisali o tome da je Srbija 2000. promenila personalne nosioce vlasti, ali ne i političku matricu i ideološku platformu koja ju je neuporedivo unakazila i unazadila.

Crnogorska 1997. bila je najozbiljniji, ali i jedan od najrizičnijih političkih poduhvata na Balkanu. Tu vrstu diskontinuiteta, od pada Berlinskog zida, niko nije imao hrabrosti da napravi u našem regionu. Pita li se neko od brojnih i uticajnih kritičkih glasova u Crnoj Gori, neko od kolumnista kompromitovanih tabloida koji za američki novac zastupaju interese režima u Kremlju – zbog čega Đukanović, koji ima sve poluge vlasti do 1997. i dobija izbore dvotrećinskom većinom, pravi najveći i najtemeljniji zaokret na Balkanu?! Posle toga, svake izbore je dobio na ivici noža i sa glavom u torbi.

Svi izbori su na neki način test inteligencije, ali i spremnosti društva da uključi razum u proces odlučivanja.

Zrelost crnogorskog društva ogleda se u spremnosti da i ovog puta podrži politiku koja je Crnu Goru uvela u klub najrazvijenijih, ali i kreirala građansko-demokratski i pluralistički koncept društva, različit od svoga okruženja.

Neupitnost antifašističkih vrednosti, prelazak u zapadni civilizacijski krug kao istorijski domet, obnova državne nezavisnosti na jedinom liberalnom referendumu na postjugoslovenskom prostoru, izgradnja nacionalno inkluzivnog društva izvan etnototalitarnih obrazaca karakterističnih za sve ostale države u regionu, ekonomska samoodrživost.

I, naposletku, uticaj u međunarodnim odnosima kao nikada u moderno doba, jer je Crna Gora, poput druge Jugoslavije, uticajnija zbog državničkog formata i značaja svoga istorijskog lidera, nego što bi njena realna snaga i veličina dopuštali.

Kondenzovani istorijski procesi uvek nađu svoje protagoniste.

Tako je bilo i sa Crnom Gorom poslednje dve i po decenije. Zbog stabilnog i bezbednog Balkana, zbog mira na Kosovu, zbog održive Bosne i Hercegovine, zbog (buduće) demokratske i evropske Srbije, pobeda Đukanovića neće biti samo pobeda moderne, pluralne, dinamične i zapadnjačke Crne Gore.

Crne Gore koja prati svoje, a ne tuđe interese. Biće to pobeda svih modernih i građanskih orijentacija na Balkanu. Francuski predsednik Makron je bio proevropska nada zapadne Evrope mesecima. Milo Đukanović je proevropska inspiracija jugiostočne Evrope već dugo. Građani Crne Gore i ovoga puta su pred istorijskim izborom.

P.S.
Reči najtragičnijeg stradalnika antičkog sveta, Laokoona: „Čuvaj se Danajaca i kada darove nose“, preslikane na današnju Crnu Goru: Čuvaj se socijaldemokratije koja s četnicima savez pravi! Oteti državno lojalne glasove jedinom procrnogorskom kandidatu i u eventualnom drugom krugu ih isporučiti četnicima! Trojanski konj odavno je pročitan.