Piše: Julija Latinjina (Новая газета, 23.04.2018.)
Ruski državni kanal Rosija 24 je u jednoj od svojih TV reportaža prikazao intervju sa sirijskim mališanom koji je preživeo sedmoaprilski napad hemijskim oružjem na grad Dumu. Po rečima dečaka, odmah posle napada u njihovu kuću su utrčali dobrovoljci iz „Belih šlemova“ i njega i njegovog oca poslali u najbližu bolnicu. „Čim smo stigli ljudi u plastičnim mantilima su počeli da nas polivaju vodom, a onda su nas zajedno sa ostalima smestili u bolničke krevete i pružili nam neophodnu pomoć“, ispričao je Hasan Diab. Nešto kasnije su ga ugostili keksom i smokvama i pustili kući.
Pozivajući se na ovaj intervju, ruska propaganda tvrdi da se nikakav „napad hemijskim oružjem na grad Dumu nije dogodio“. A Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik Rusije u UN-u, planira da na sednici Saveta bezbednosti prikaže ovu reportažu. Naravno, bolje bi mu bilo da to ne čini. Jer svakom iole obaveštenom i normalnom čoveku je jasno da posle napada hemijskim oružjem dobrovoljci ne gube vreme na tačno utvrđivanje stepena povreda svih koji su se našli u radijusu dejstva otrovnog gasa. „Beli šlemovi“ su postupili sasvim ispravno: sve potencijalno otrovane su brže-bolje poterali u najbliže bolnice i obilno ih polivali vodom. Hasan i njegov otac su imali sreće. Njih gas nije dotakao. Ali njihovi sugrađani iz susedne ulice su prošli mnogo gore.
Tragom tvrdnji ruske propagande, u tim kritičnim danima su se događaji u gradu Dumi odvijali hronološki ovako:
6. aprila 2018. grad su još uvek kontrolisali islamski ekstremisti, uglavnom članovi grupe Džeiš al-Islam, zakonom zabranjene u Rusiji. Bili su to krajnje tvrdokorni ljudi koji ni pod kakvim uslovima nisu želeli da Asadovim trupama predaju grad. U jednom od svojih propagandnih video snimaka Džeiš al-Islam je prikazao i živi štit od stotinu kaveza raspoređenih po gradu u kojima su bili zatvoreni nedužni ljudi. Tokom duge opsade Dume, islamski pobunjenici su pod gradom iskopali mrežu tunela kojima su bili povezani podrumi mnogih zgrada i tako stvorili teško osvojivo utvrđenje, posebno za Asada koji na raspolaganju ima malo obučenih vojnika. Ovaj problem bi se najlakše dao rešiti primenom hemijskog oružja, to jest teškog hlora koji bi se budući da je teži od vazduha, sam uvlačio u tunele i teško dostupne podrume i tamo ubijao sve koji su u njima.
Prema tvrdnjama ruske propagande, islamski ekstremisti su 7. aprila saopštili lažnu vest o primeni hemijskog oružja prilikom napada Asadovih trupa na Dumu. A već 8. aprila grad je bio zauzet. Pri čemu je napad – ako je verovati stalnom predstavniku Rusije u UN – bio lažan. Ali ako kojim slučajem odlučimo da poverujemo drugom zvaničnom licu ruske vlasti – na primer Mariji Zaharovoj – onda se napad na grad Dumu ipak desio. I ne samo to. On je bio izvršen primenom hemijskog oružja. Jer po njenim rečima, u gradu su pronađeni kontejneri sa hlorom nemačke proizvodnje i dimne kutije – šta mislite odakle – iz Solzberija!
Tako da ako poverujemo portparolki našeg MIP-a Mariji Zaharovoj, ti prokleti islamisti koji su pretili da će do poslednjeg taoca braniti Dumu, prvo su nemačkim hlorom potrovali decu i starce, a onda Asadovoj armiji mirno predali grad. Slušajući sve ovo mi zapravo ne znamo u šta da verujemo: da li je na poprištu gradskih borbi uopšte bilo hlora ili je on bio nemački? Da li je istina da Dumu hlorom niko nije trovao ili su je sami islamisti otrovali? Ako nikakvog napada vladinih snaga nije bilo i ako su islamisti sami sebe otrovali, kako su onda već sledećeg dana Asadovi vojnici ušetali u grad? Ili, kako im je to odjednom uspelo da bez borbe savladaju islamske fanatike koji su ne jednom pretili da će do poslednjeg braniti grad?
Već duže vreme se ima utisak da je ruska propaganda potpuno izgubila orijentaciju, da je ušla u šumu slučajno (ili namerno) neproverenih podataka i usput negde zaturila kompas. Fantastična tumačenja i izjave prosto sustižu jedna drugu.
Slučaj trovanja Sergeja Skripalja u Solzberiju je takođe ilustrativan. Prvo je ruska propaganda putem izjave Viktorije Skripalj (nećake otrovanog Sergeja Skripalja) svetu ponudila pretpostavku da je njenog strica otrovala njena buduća (ljubomorna) strina. Potom je ta ista nećaka ponudila drugu pretpostavku. Izgleda da nikakvog trovanja bojnim otrovom nije bilo, već su se njen stric i njena sestra od strica greškom najeli bajatih „plodova mora“.
A onda je nezaobilazni Vasilij Nebenzja izložio i treću verziju događaja: podmukli Englezi su Sergeju Skripalju i njegovoj ćerci Juliji ubrizgali Novičok dok su oni bez svesti ležali u bolnici. Izvinite, ali moram da pitam: ljubomorna strina ili „plodovi mora“? „Plodovi mora“ ili podmukli Englezi u bolnici? Ovako sve izgleda kao poenta onog prastarog vica o ženi koja je pozajmila krčag od komšinice: „Prvo, nisam ga ni uzimala, drugo, vratila sam ga i treće, drška mu je već bila slomljena“.
Na delu je tehnologija odbrane već oprobana na malezijskom Boingu 2014: „Avion je srušen, ali ga nije oborio Buk. Jeste Buk, ali nije naš. Naš je, ali nismo mi. Buk smo mi ispalili, ali ne u Boing. Možda smo i mi, ali slučajno. Zašto drugi mogu, a mi ne možemo?“ Svim tim ljudima pojam istine je apsolutno nedostupan. Za njih postoji samo post-istina, to jest televizijski ekran gde su istina i laž ravnopravni. Nama koji živimo u Rusiji ti propagandni zahvati su odavno poznati. Davno pre nego što se u SAD pojavio danas tako aktuelni izraz „lažne vesti“ (fake news), u SSSR-u je postojao provereni i uvek pouzdani agitprop. Ali lažnim vestima nedostaje jedan važan element koji ih razlikuje od agitpropa: za sumnju i nevericu u njihovu istinitost nisu predviđene kazne.
Gospođa Zaharova, gospodin Nebenzja i čitav Glavni štab armije RF mogu do mile volje da raspredaju o „sramotnoj propasti zapadnjačke avanture“ u Siriji, o nemačkim kontejnerima za hlor u Dumi ili o 103 ispaljene i 71 oborenoj američkoj krilatoj raketi nad Damaskom i Homsom. Glavni problem te časne gospode je u tome što mi više nismo primorani da im verujemo. Za otvorenu sumnju i nevericu u to da su malezijski Boing namerno (ne bi li nam napakostili) srušili Ukrajinci više nam ne mogu presuditi 10 godina zatvora. Čak nas ni sa posla ne mogu isterati.
Istorija se zaista ponavlja kao farsa. Laž koja je 30-ih godina prošlog veka bila moćan instrument ideologije, bez „logističke“ podrške Gulaga danas je tek smešna lagarija.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR