Tetka Ceca srpskoj deci

Piše: Tomislav Marković

Nedavno se u javnosti povela rasprava oko malih izmena u lektiri za osnovne i srednje škole. Najviše pažnje privukao je predlog da Agata Kristi uđe u lektiru, što je naišlo na protivljenje stručne javnosti, pa se od ideje da deca čitaju dobre krimiće odustalo. Umesto Agate, u lektiri za srednju školu našao se "Dorotej" Dobrila Nenadića. Tu vest ironično je prokomentarisao kolumnista Ljubomir Živkov: "Zašto da se divimo tuđinki, čija će nas domovina i bombardovati, kod tolikih domaćih pisaca koji daleko nadmašuju precenjene Anglosaksonce! Kao što je Dučić hiljadu puta bolji pesnik nego Amerikanac Robert na primer Frost, tako i Nenadićev prvenac ima pravo prvenstva nad delima čija se radnja (osim možda 'Ubistva u ’Orijent Ekspresu') ne odigrava u našem podneblju: hoćemo da čitamo o našim manastirima, o našim milim Nemanjićima, zašto romansirana biografija Cara Dušana ovoliko kasni?!"

Ceca Ražnatović u školskom udžbeniku

Predloženo je i da Tolkinov "Gospodar prstenova" uđe u lektiru, ali je zato nakon nekoliko decenija izbačen Žil Vern, đaci više neće morati da čitaju o avanturama kapetana Nema i njegovog "Nautilusa", od čega im svakako neće biti bolje, kao ni od romana sa srednjovekovnom tematikom. Za Žila Verna i Agatu Kristi više nema mesta u školskim programima, ali zato ima za – Cecu Ražnatović, pevaljku i udovicu zlikovca Arkana. Stihovi iz njene pesme našli su se u "Radnoj svesci" iz srpskog jezika za peti razred osnovne škole čiji je autor Vlado Đukanović, a koju je objavio BIGZ. Deci je dat zadatak da prepoznaju vokativ u stihovima "iz poezije i popularne muzike", a među potonjima našli su se i stihovi koje peva Ceca Nacionale: "A sećaš li se lepi grome moj, nekada je tlo pod nama pucalo". Glavna i odgovorna urednica BIGZ-a Olivera Đikanović odmah je našla reči opravdanja za Cecu za decu, rekavši kako autor udžbenika "nije želeo da uzima samo primere iz književnih tekstova već i iz popularne kulture koja je deci tog uzrasta bliska. Ceca, Bajaga, Riblja čorba, sve to spada u isti korpus popularne kulture i to je njima prepoznatljivo. A da li se to nama sviđa ili ne, to je drugo pitanje".

A ja, naivčina, mislio da je posao pisaca udžbenika da decu nauče nešto što ne znaju, da utiču na formiranje ukusa, da oplemenjuju i obrazuju, kad ono ispade da školski udžbenici služe tome da učenike i učenice zadrže u zatečenom mentalnom stanju, da nipošto ne utiču na razvoj njihovog književnog ili muzičkog ukusa, već da legnu na rudu pomahnitalih medija i ostalih moćnika koji oblikuju javni prostor, usput zarađujući silne novce. Mogli su bar da izaberu neku pevaljku koja nije osuđivana za lopovluk, ovako se stiče utisak da se gramatika najbolje uči od kriminalaca. Ako autori udžbenika i njihovi urednici misle da je najbolje deci davati one primere koji su im bliski iz medija, mogli su da odu i korak dalje. Današnjim generacijama su bliski i rijaliti programi, pa su mogli i odatle da uzmu neke lepe primere za vokativ, jedan od omiljenih padeža u takvim emisijama. Evo samo nekoliko primera iz rijalitija koji ispunjavaju navedene uslove: "kučko, kurvo, idiote, kretenu, manijače, debilu, moronu, fukso, budalo, svinjo debela, majmunčino, ludačo, hendikepirani bolidu". Sve vokativ do vokativa, dušu dalo za Radnu svesku za peti razred osnovne škole. Neka se deca odmah nauče pravim vrednostima, a usput i gramatici, sve slušajući Cecine hitove i diveći se Arkanu. "Sve su to mila imena i lepa kojima Srbin svome zlatu tepa", reče jedan pesnik, nešto manje popularan od Cece Ražnatović i Marine Tucaković, koja je zapravo autorka spornih gromoglasnih stihova.

Alternativni primeri za vokativ

Inkriminisani udžbenik je odobrio Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, bez ijedne primedbe. Dotična institucija očigledno misli da se obrazovanje unapređuje navođenjem citata iz Cecinih pesama, a da ništa tako dobro ne utiče na vaspitanje dvanaestogodišnjaka u Srbiji kao stihovi udovice ratnog zločinca. Nije ni čudo kad je taj Zavod do juče vodio Zoran Avramović, stručnjak za "rodoljupce i rodomrsce", koji verovatno smatra Arkana patriotom. Ne daj Bože Deklinacije da deca u petom razredu uče vokativ na ovakvim primerima:

"Zamislite, deco, jedno veliko more,
i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru - princezu Nađu".
Kad se pomenu vokativ i deca, ovaj primer nekako prirodno padne čoveku na pamet. Pa čitava zbirka Duška Radovića se tako vokativno zove "Poštovana deco", zašto bismo primere tražili u tzv. popularnoj muzici. A ako je već autorima udžbenika i narečenom Zavodu do pop i rok muzike, evo jednog prigodnog primera i iz te oblasti:
''Vi slepi
vi gluvi
vi sebični ljudi
što pravite buku bez reda i smisla
bez zašto i zato
za koga i kako
(…)
vi nemi igrači svog obrednog plesa
vi srećni u transu u svetu što postoji
samo u glavama ljudi bez skrupula
ljudi bez milosti
ljudi bez sećanja
vi što ne znate pljuskove zvuka
boje i mirisa
vi ljudi bez pameti
brazgotina sanduk i crv
obrazi dlaka i krv''

Citirani stihovi su iz pesme "Crv" koju je napisao Milan Mladenović u okviru projekta "Angel's breath". Baš lep primer za vokativ. A bilo bi zgodno deci uz ovaj primer prikazati i video spot za pesmu "Crv", pogotovo uvodne kadrove u kojima se ređaju prizori ratnog užasa, srušenih zgrada, uništenih gradova. Pa bi se deca možda zapitala i ko je te gradove rušio. Ako je ovo suviše radikalno, evo jednog bezazlenijeg primera, iz pesme Džonija Štulića "Ko to tamo peva":

"Čini mi se, rođače,
da je standard pokvario ljude -
jedu govna i sanjare"

Pored prepoznavanja vokativa, deca bi mogla da se zapitaju kako to da su generacije njihovih roditelja i njihovih baka i deka krenule u udarničko rušenje zemlje u trenutku kad su imali najveći životni standard u istoriji. Kako to da su listom glasali za Miloševića i rat, a protiv Anta Markovića, mira i blagostanja. A možda je bolje decu ne provocirati ovakvim stihovima i nezgodnim vokativnim nedoumicama, neka nastave da slušaju Cecu, šta ih briga zašto je devedesetih godina tlo pucalo pod udarima njenog muža i ostalih paravojnih gromovnika. Kako je krenulo, ono čuveno pitanje iz Nemačke, kad kod nas dođe na red, dobiće sledeći oblik: "Šta si radio u ratu, čukundeda?" Ništa zato, bar će deca da nauče vokativ na primeru svog dalekog pretka.

Za koga nema mesta u udžbenicima?

Ipak, ne treba biti sasvim pesimističan niti videti mračnu sadašnjicu isključivo u tamnim bojama, nije sve tako crno kao što jeste, mogli smo i gore da prođemo. Na primer, mogle su pesme koje peva Ceca a pišu profesionalni proizvođači kiča, da se nađu i u čitanci. Ako to nekome deluje kao preterivanje, kao nešto nečuveno i nemoguće, neka se zapita da li mu verovatnije deluje vest da deca u srpskim šklama uče gramatiku sprskog jezika na primerima iz Cecinih pesama. Za Cecu i Marinu Tucaković, velike umetnice pisane i pevane reči, našlo se mesto, makar i malo, u školskom udžbeniku. Međutim, za neke druge autore takvog mesta ni mestašceta nema, a neće ga ni biti u skorijoj budućnosti.

Ono što je meni posebno zanimljivo u ovim raspravama o lektiri, udžbenicima i o tome šta deca treba da čitaju, jeste da unapred znam koji pisci se neće naći ni pod tačkom razno kao potencijalno školsko gradivo. Svako ima šanse da uđe u čitanke i lektiru, osim onog što je najbolje i najvrednije. To nije nimalo čudno, jer se najbolji pisci bave nezgodnim temama, ne ulizuju se svom narodu, ne šminkaju ni prošlost ni sadašnjost, pa su kao takvi nepodobni jer bi mogli da svojim delima iskvare omladinu, baš kao što je onomad činio Sokrat.

Zahvaljujući obrazovnom sistemu čija je jedna od funkcija čuvanje dece od istine o strašnim događajima iz neposredne prošlosti, učenici i učenice nisu u prilici da saznaju šta se događalo devedesetih godina prošlog veka ni u njihovoj spstvenoj zemlji, a još manje u susednim državama nastalim nakon uništenja Jugoslavije. Pošto školarci već nisu u mogućnosti da na časovima istorije saznaju istinu o ratovima i raspadu SFRJ, možda bi im trebalo ponuditi lektiru koja bi im pomogla da razumeju zemlju u kojoj žive. A to nikako neće moći da učine ukoliko ne znaju istinu o sramnoj, zločinačkoj ulozi Srbije u krvavim događajima krajem prošlog veka.

Zašto je važno čitati dobre pesnike

Zadatak književnosti svakako nije informisanje savremenika o nedavnim događajima, ali bilo je i ovde pesnika koji nisu ostali ravnodušni na užase koji su se zbili, pa su o svom železnom vremenu ispevali nadahnute stihove. Pesnik, između ostalog, odražava i vreme u kojem živi, ali ne kao ogledalo, već kao štit, kako je to rekla Marina Cvetajeva. Čitanje ili nečitanje velikih pesnika nije nimalo bezazlena stvar, ma koliko se društvo trudilo da poeziju i literaturu skrajne na marginu, što više svedoči o varvarizaciji jedne ljudske zajednice nego o kvalitetu i važnosti poezije. A zašto je važno čitati dobre pesnike objasnio je davno Josif Brodski u eseju "Pokloniti se senci" posvećenom Vistanu Hjuu Odnu: "Ako pesnik i ima nekakvu obavezu pred društvom, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako ne ispuni taj dug, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem".

Postoji i nešto mnogo gore, kad društvo ne samo da ne čita dobre pesnike, već i prosto guta lošu poeziju, stihovanu demagogiju nacionalističkog, ratnohuškačkog tipa pije nadušak, što dovodi do samouništenja i propratnog pustošenja u neposrednom komšiluku, kao što smo mogli da vidimo na primeru srpskog društva. A sve bi bilo drugačije da smo malo više i pažljivije čitali poeziju, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Da nam se istorija ne bi ponovila, pomoglo bi uvođenje takvih nepotkupljivih pesnika u školski program. Možda je preterano očekivati da se dela Miodraga Stanisavljevića, Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića ili Milana Milišića odmah nađu u lektiri, ali ne bi bilo loše poneku njihovu pesmu ubaciti u čitanke. Možda to seme padne na plodno tle, pa odatle isklijaju neke nove, razumnije i normalnije generacije od onih koje su nedavno ogrezle u zlo, krv i mržnju, sve slušajući najgore pesnike, novinare, intelektualce i ostale naci-profitere iz sopstvenog naroda.

Evo nekoliko pesama koje bi valjalo da se nađu u školskim čitankama, ako nam je stalo do dece i budućnosti. A tu su i pitanja i zadaci, kao u svakoj poštenoj čitanci.

I
PREDRAG ČUDIĆ: NAŠA PESMA

Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima.
Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj.
Vi ste nas temeljno i sistematski, neuporedivo više.
Krivite nas što smo bili bolje organizovani i brži.
U svakom drugom poslu to je, koliko je nama poznato, vrlina.
Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više.
Ako se vi složite da biste i vi nas, samo da ste mogli.
Kod nas je to bila stvar nadahnuća.
Priznajemo da smo spremno radili svoj posao.
Mi prihvatamo da smo tu i tamo, više ekscesno.
Mi se slažemo da smo maljevima u glavu, polugama, kamama.
Summa summarum, ne više od.
Ako se uzmu u obzir naše mogućnosti, to bi bilo po jednom danu.
Pištoljima u potiljak samo u izuzetnim okolnostima manje grupe.
Mitraljezima svakodnevno ne više od.
Sve se može izračunati uz malo dobre volje.
I obostranog razumevanja.
Ako ne računamo one koje je progutao mrak.
Ali nećete nas valjda i za to kriviti.
Bilo je tu i gaženja tenkovima, a poznate su mogućnosti jednog tenka.
Ako pomnožimo broj akcija dobićemo ne više od.
Mi nemamo nameru da išta krijemo.
Gotovo sve se može otkriti instrumentima naše nauke ašovom i lopatom.
A sad da čujemo drugu stranu, pa da se dogovorimo.
Da dođemo do jedne prihvatljive cifre za sve nas.
Da zaokružimo jednom za svagda, bar zasad.
Manje-više znamo kad, gde i kako.
Ostalo je da se dogovorimo koliko.
Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš.
Pa da vidite kako naš narod ume da grize.
Jer to je naš narod i ničiji više, mi ga nećemo lako dati.
A naš narod neće pitati zašto.
Zašto sad nije tačka našeg dnevnog reda.
I koga to u ovom trenutku uopšte zanima: zašto!?

Pitanja i zadaci

1. Zašto su "Književne novine" u kojima je pesma objavljena 1986. godine zabranjene?
2. Da li pesnik ponekad može da bude i prorok?
3. Kako bi danas izgledala Srbija da su, nekim čudom, naši ljudi skloni čitanju dobre poeziju i uzimanju stihova za ozbiljno?
4. Pročitajte šta sam Čudić danas kaže povodom svoje pesme: "Pišući svoju varijantu poezije 'Bunta i otpora', istinski potresen istorijskim lovom na mrtve duše, jedini odgovor 'dežurnim patriotama' bio je odgovor njihovim jezikom, nedorečenošću koja ništa ne izriče, ali mnogo nagoveštava. To, taj uvod u rat, polovinom osamdesetih, još za Stambolićeve vladavine, dakle, počeo je sve glasnijom medijskom pripremom, bezočnim licitacijama žrtvama prošlog rata, otvaranjem starih jama i grobnica, kao nekakvim testiranjem javnog mnjenja Srbije koje su sprovodili Miloševićevci. Tako je počelo, završilo se stravičnim ratnim poljima i pokoljima. Međutim, svedoci smo danas da do konačnog obračuna nije došlo, a i kako bi. U slučaju koji ste pomenuli, tužilac uvek budan, ime mu beše Nenad Ukropina (dolazi iz nenada i uk(r)opava) pročitao je moju, Našu pesmu kao poziv na obračun te je tražio hitnu zabranu iste kako ne bi uznemiravala javnost. Dakle, onaj koji upozorava na pogubnu tendenciju državnih medija, taj, jedino taj koji je pročitao njihove namere i na vreme ih pokušao prijaviti, i javno ofirao njihovu ostavštinu za budućnost, taj je kriv, jer taj sve Srbe proglašava za četnike, a sve Hrvate za ustaše, te samim tim, što je to obznanio, poziva na obračun dveju strana. Laka, ali providna zamena teza".
5. Da li pratite redovna prepucavanja srpskih i hrvatskih političara u medijima? Čini li vam se da je Čudićeva pesma, nažalost, i danas aktuelna?
6. Napišite sastav na temu "Čitanjem Čudićeve poezije protiv ponavljanja istorije".

II
IBRAHIM HADŽIĆ: ZAPIS NA VOZNOJ KARTI

Posvećeno putnicima iz voza
nestalim u Štrpcima 1993.
Bježim. Osjećam da me neko prati,
Skrivam se između paprati.
Osluškujem i molim Svevišnjeg
Da me sačuva od bližnjeg.
Nemirna je šuma, njiše se drveće:
Mrmljam.
-Nevin sam ja, on mene neće.
Ali otud ide zakrvljeni ubica,
Na njemu je glava bez lica.
Vadi nož i nežno mi vrat savija,
Pala je moja glava –
Al’ preživjela ova hartija.
(1994)

Pitanja i zadaci

1. Da li znate nešto o otmici u Štrpcima?
2. Šta mislite: zašto ne znate ništa o otmici i ubistvu putnika iz voza?
3. Ko to krije istinu o nedavnoj prošlosti od vas?
4. Šta vam to govori o vašim nastavnicima, školi, autorima udžbenika, istoričarima, piscima-patriotama, političarima, medijima i ostalim akterima društva?
5. Da li ste čitali roman "Auschwitz café" Dragana Radulovića, u kojem je takođe tematizovan ovaj zločin?
6. Šta mislite: zašto njegovog romana nema u lektiri, a Hadžićeve pesme u čitanci?
7. Da li biste radije čitali ovakva književna dela umesto dosadnih, anahronih soc i nacrealističkih kupusara Dobrice Ćosića, koji je, usput budi rečeno, bio predsednik države u kojoj se otmica u Štrpcima dogodila?
8. Napišite sastav na temu "Šta si radio u ratu, pišče?"

III
MIODRAG STANISAVLJEVIĆ: ROĐENJE REPUBLIKE

Konačno imamo našu Zasebnicu.
Niko to nije mogao sprečiti:
mi smo državotvorni narod.
Za razliku od naroda-vancaga
mi znamo tajnu purpurne rose.
Predeli koje smo oslobodili
prosto su preporođeni:
černozjom se puši,
u stenama žice metala pevaju,
gušteri trčkaraju, žapci skaču,
pozdravljaju vlast našu.
Radost je velika, gradi se mnogo
a najviše česme-krajputnice.
Neki vele da su to Česme Ubica
što je s najvišeg mesta demantovano
jer kod nas lošoj savesti mesta nema.
Svi koje smo pobili punopravni su građani Republike.
Ne rade ništa, šetaju ulicama, sede na klupama.
Deluju skoro veselo
ta bleda stvorenja nameštenih kostiju, zakrpljenih rana.
Imaju samo, umesto osmeha
mlaziće krvi u uglovima usana.
(1994)

Pitanja i zadaci

1. Da li ste nekad čuli za pesnika Miodraga Stanisavljevića?
2. Da li je to zato što je Stanisavljević napisao zbirku "Jadi srpske duše" u kojoj se nalazi i ova pesma?
3. Da li vam je nesnosno da i nekoliko decenija nakon rata živite u društvu za koje važi Stanisavljevićev stih "kod nas lošoj savesti mesta nema"?
4. Šta je tajna purpurne rose?
5. Koliko ljudske krvi treba da se prolije da bi se dobila Republika Zasebnica?
6. Tako je. I jedna kap je previše. A kamoli čitava krvava rosa kojom su srpske vojske i paravojske orosile livade po susednim državama.
7. Napišite sastav na stihove iz popularne muzike čiji je autor Damir Avdić "Nije vrijedno, ništa nije vrijedno travke male i ptića u gnijezdu".