Čuju li uticajni zapadni kabineti Dodikove ratne bubnjeve?

Piše: Milivoj Bešlin

Priliku za nacionalističku homogenizaciju zloupotrebom kosovske mitologije ne propušta najveći bosanski manipulant, Milorad Dodik. U intervjuu jednom od opskurnih režimskih tabloida u Beogradu, od milja nazvani “šumski firer”, tvrdi da bi i manji bosanskohercegovački entitet trebalo uključiti u pregovore o Kosovu. Polazeći od lažne tvrdnje da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, Dodik nudi ponovno rasklapanje Bosne, pokušavajući da beogradsko priznanje kosovske državnosti uslovi prihvatanjem banjalučkih separatističkih namera. Opet teritorijalna namirenja i trgovine. Rat u najavi. Podela Kosova je predvorje podele Makedonije, a nakon toga Dodik čeka svoj trenutak i to je već Pandorina kutija potonuća čitavog Balkana u haos. Bio bi to kraj ideje o evropskom jedinstvu kao mirovnom projektu. Samo jedna sila bi se tome poradovala. Više to i ne krije: pogledati propagandni Sputnik.

Srbija nikako da izađe iz “kosovskog opredeljenja”, kako su zahuktali nacionalisti govorili i pisali krajem 80-ih godina prošlog veka. “Najskuplja srpska reč” i dalje je na visokoj ceni. Unutrašnji (pseudo)dijalog o Kosovu se bliži kraju i analitičari već konstatuju da je doživeo krah. Glavnina onoga što se u njemu čulo bilo je suprotno intencijama koje je predsednik Srbije izneo kao polazne osnove u listu Blic. Većina predstavnika intelektualne elite jasno se opredelila ili za zamrznuti konflikt ili za oružani. Vučić je za razliku od većine opozicione alternative (sa nepodnošljivo iritantnim ultranacionalistom Jeremićem kao paradigmom) shvatio da zamrznuti konflikt nije opcija u kojoj se može bilo šta dobiti. Ali nema ni volje ni snage da ide dalje i ispuni očekivanja malobrojne prozapadne javnosti i nevladinog sektora (koga je bezmalo uništio) i načini iskorak u pravcu trajnog rešenja koje jedino može značiti prihvatanje da novi srpski sused – Kosovo – ima pravo na samostalni razvoj, međunarodno priznanje i afiramciju.

Umesto toga srpska politička elita ide starim putem očekujući da će ovog puta imati više sreće. Uzalud istorijsko iskustvo. Rešenje kosovskog pitanja Srbija ponovo traži u teritorijalnim kategorijama i novoj izmeni granica na Balkanu. Najpre stidljivo, a onda sasvim otvoreno, vlast u Beogradu je pokušala da stavi na sto podelu Kosova, uključujući u taj krajnje netransparentan proces i jug Srbije nastanjen većinski albanskim stanovništvom. Nezvanične informacije su govorile da je u ove razgovore o razmeni teritorija bio uključen i albanski premijer Edi Rama, kao i kosovski predsednik, Tači. Spominjao se i Milorad Dodik koji je, čak, javno, tražio povezivanje “rješenja” za Kosovo i Republiku Srpsku. Kada je delovalo da su mladi balkanski lideri sa suficitom samouverenosti na ivici da dogovore prekrajanje Balkana, stiglo je bolno otrežnjenje.

Iz Berlina i Vašingtona, pre svih, oštro su upozoreni da se okanu opasnih crtanja geografskih karata i da se vrate za pregovarački sto u okvirima koje je odredio Briselski proces. Da je vlast u Beogradu imala bolje političke savetnike, ili makar one koji znaju i realnu istoriju, a ne samo prežvakane nacionalističke mitove, neko bi ih već upozorio da su Balkan prekrajale velike sile i da Kosovo nije ušlo u sastav Srbije “sabljom Vojvode Putnika” 1912. kako je u naletu mitomanije voleo da govori Vuk Drašković, već na Londonskoj konferenciji 1913. voljom velikih sila.

Vlast jednog čovjeka

Posle zapadnog odbijanja ideje o podeli, javnost u Srbiji svedoči još jednoj psihološkoj krizi svoga autoritarnog lidera. Depresija, odsustvo apetita, patetični pokušaji da se laskanjem odobrovolji kancelarka Merkel, dramatične naslovnice sramnih režimskih tabloida – samo su svedočanstvo infantilne i nezrele prirode i hirovitog karaktera aktuelne vlasti u Srbiji. Slomljene su krhke institucije, samleven politički sistem, satrvena opozicija, poravnati mediji, pušten s lanca pomahnitali haški zlikovac (“politički otac”) sve u cilju izgradnje sistema nepodeljene vlasti jednog čoveka.

Ne lažimo sebe, Srbija je rado na takav poredak pristala. Nije taj sistem izvan okvira njene istorijske tendencije: autoritarizam, nacionalizam, populizam, rusofilija, antiliberalizam, politički protivnik kao neprijatelj... Ipak, ako je već tako, zbog čega sada težnja da se podeli odgovornost? Nepodeljena vlast mora imati i nepodeljenu odgovornost. Jaki lideri sami seku Gordijev čvor. Aleksandar Veliki (356. g. p.n.e. – 323. g. p.n.e.) se nije u Frigiji prenemagao i padao u depresije ili gubio apetit. Valjda je i karakteristika – Veliki – zaslužena. Istorija je surova, one male retko pamti.

Ipak, ne bi trebalo olako preći preko još jednog pokušaja da se crtaju nove granice i razmenjuju ljudi i teritorije. Polazeći od elementarnog – granice se menjaju ratom, valja se odmah osloboditi iluzija. U ratovima države nastaju i nestaju, šire se i sažimaju. Ali kakav je to defekt sa srpskom političkom elitom – i vladajućom i opozicionom, kada umeju da razmišljaju samo u teritorijalnim okvirima? Za odgovor na to pitanje trebalo bi se vratiti na 80-te godine prošlog veka. Srpska intelektualna elita već je dovršavala proces razgradnje jugoslovenske federacije težnjom da se otvori tzv. srpsko pitanje. Uskoro je pronađen vođa i izvršilac posla. Možda posledice ovih namera ne bi bile tako strašne i porazne da nisu imale samo jedan vid tog otvaranja – teritorijalni. Tako je Jugoslavija neslućeno brzo i krajnje surovo gurnuta u rat. Posledice znamo.

I dok se srpsko pitanje otvaralo kao teritorijalno, što je ishodovalo ratom, kao jedinim metodom kojim je bilo moguće menjati republičke (međudržavne) granice, današnji lideri Srbije bili su mladi portparoli, generalni sekretari i razni šegrti svojih voljenih lidera. Za njih su 90-te bile formativni period. Sve što su tada naučili urezalo im se kao trajno i teško promenjivo iskustvo. Srpsko pitanje oni su videli samo kao teritorijalno. Videli su samo jedan njegov aspekt. Iz tih skučenih, jednodimenzionalnih okvira oni do danas nisu izašli. Zbog toga depresija kada im velike sile poruče da nema podele Kosova, jer ona dalje povlači podelu Makedonije – za Zapad (i NATO) strateške tačke još od početka 90-ih.

Zbog toga su još tada i najpre tamo poslate američe trupe, iako Makedoniju u to vreme mirno i stabilno vodi umereni Kiro Gligorov. Podela Kosova je predvorje podele Makedonije, a nakon toga Dodik čeka svoj trenutak i to je već Pandorina kutija potonuća čitavog Balkana u haos. Bio bi to kraj ideje o evropskom jedinstvu kao mirovnom projektu. Samo jedna sila bi se tome poradovala. Više to i ne krije: pogledati propagandni Sputnik.

Potpisi balkanske lidere ne obavezuju

Ako do svoje pete godine dete ne prohoda znači da je problem ozbiljan. Na petu godišnjicu Briselskog sporazuma, koja pada ovih dana, može se samo konstatovati da je “dete” daleko od samostalnog hoda. Potpisi balkanske lidere ne obavezuju, znaju to na Zapadu. Otuda i pleonazam koji je ušao u svakodnevni govor – “pravno obavezujući sporazum”. Ne bi li trebalo da je svaki sporazum obavezujuć za potpisnike?! Alternativa zamrznutog konflikta može da znači samo dalju izolaciju i ekonomsko propadanje Srbije.

Izolovana država sa nerešenim kosovskim pitanjem koje generiše nacionalistički ekstremizam i rusofiliju još ubrzanije bi se praznila od stanovništva. Zamrznuti konflikt, stalna pretnja ratom, ekstremizam i militarizacija, još neizvesnija budućnost i beg kapitala, dodatno bi urušilo i osiromašilo i onako najsiromašniju zemlju Balkana. Čak ni tada nema izgleda da se kosovsko pitanje reši u korist srpskih nacionalista – povrat teritorije i progon većinskog stanovništva. To i nije cilj – cilj je ostvariti dugoročnu društvenu i kulturnu prevagu kopromitovane nacionalističke ideologije, a nju ništa tako uspešno ne mobiliše i homogenizuje kao kosovski mit.

Priliku za nacionalističku homogenizaciju zloupotrebom kosovske mitologije ne propušta najveći bosanski manipulant, Milorad Dodik. U intervjuu jednom od opskurnih režimskih tabloida u Beogradu, od milja nazvani “šumski firer”, tvrdi da bi i manji bosanskohercegovački entitet trebalo uključiti u pregovore o Kosovu. Polazeći od lažne tvrdnje da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, Dodik nudi ponovno rasklapanje Bosne, pokušavajući da beogradsko priznanje kosovske državnosti uslovi prihvatanjem banjalučkih separatističkih namera. Opet teritorijalna namirenja i trgovine. Rat u najavi.

A podsećanja radi, iako se to u domaćim medijima često ponavlja – Srbija nije nikakav garant Dejtona. Srbija je kao i Hrvatska, učesnik u sukobu, kreator “međunarodnog konflikta” u BiH, prema presudama internacionalnih sudskih instanci i sledstveno tome je potpisnica mira. Nikakav garant! Garanti mira su članice Vijeća za implementaciju mira. Čuju li uticajni zapadni kabineti Dodikove ratne bubnjeve, očajničke pokušaje da se BiH uvede u nove sukobe ili makar utešno ugradi u postojeći kosovski zamrznuti konflikt?! Dok dezorijentisani politički Zapad pokrene točkiće famoznih “Bonskih ovlašćenja”, Bosna bi mogla biti u novom plamenu.

Ne zaboravlja Dodik ni crnogorske Srbe, obećavajući “slobodu” ovom autohtonom narodu Crne Gore sa kojim laktaški samodržac nema nikakve veze. Srećom, jedan balkanski lider ipak je na tragu najboljih tendencija koje su ostale pokopane s Jugoslavijom. Crna Gora pokušava da trči razvojnu trku sa Slovenijom. U prošlosti najmanje razvijena jugoslovenska republika preskočila je svoju senku, promenila civilizacijski krug – naizgled učinila nemoguće. Lako i ubedljivo dobijeni petogodišnji mandat Mila Đukanovića ima nekoliko istorijskih zadataka – punopravno članstvo u EU i dovršetak izgradnje autoputa. Od težih, potpuna integracija srpske etničke komponente u suverenu i prozapadnu Crnu Goru, oblikovanje strateških identitetskih koordinata i rešavanje otvorenog religijskog pitanja koje se poslednjih godina manifestuje u svom najotrovnijem političkom aspektu. Time bi, uz utvrđenje institucionalnog ustrojstva, država postala održiva i u unutrašnjem, a ne samo u spoljnom kontekstu. Jedini državnik na Balkanu mora da obezbedi i epohu koja sledi. Inkluzivno, građansko i liberalno crnogorsko društvo ima sve pretpostavke da bude uspešnije, kada je već drugačije, po mnogim vrednosnim pitanjima, od svog okruženja. Možda baš crnogorski model posmatranja prošlosti kao dovršenog procesa i izgradnje budućnosti na principima 21. veka može biti putokaz i Srbiji i Kosovu, ali i Bosni i Hercegovini.