O homofobiji i drugim patrijarhalnim demonima

Piše: Tomislav Marković Imenovanje Ane Brnabić za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u Vladi Srbije prošlo je poprilično mirno.

Iako je reč o istorijskom trenutku za tradicionalno homofobnu Srbiju (i njenu bližu okolinu), prva ministarka koja se javno autovala kao pripadnica LGBT populacije u povesti Balkana, nije izazvala previše bure u javnosti. Za divno čudo, čak je i jedan od najljućih homofoba u srpskoj politici, gospodar Jagodine Dragan Marković Palma (poznat po tome što, recimo, tvrdi da u njegovom gradu nema homoseksualaca) legao na rudu i pozvao ministarku da poseti Jagodinu, što je ona i prihvatila.

Tišina na desnici

Čak su i desničarske stranke poput Dveri srpskih, Demokratske stranke Srbije ili Srpske radikalne stranke, kojima je u opisu radnog mesta borba protiv Parade ponosa, homoseksualnih brakova i proglašavanje istopolne ljubavi za najveće zlo ovog sveta – reagovale dosta mirno. Sve se svelo na par neukusnih "pošalica" Vojislava Šešelja.

Ovog puta su desničari zaboravili na odbranu "porodičnih vrednosti" u koje se kunu, mada nije baš najjasnije na kakve vrednosti konkretno misle, osim ako pod tim ne podrazumevaju pravo roditelja da nekažnjeno premlaćuju svoju decu, na šta bi mogla da ukaže činjenica da su upravo zagovornici tih famoznih "porodičnih vrednosti" najveći protivnici zakona koji bi zabranio fizičko kažnjavanje mališana.

Rodoljubive sociopate

Tišina koja je propratila izbor Ane Brnabić za ministarku prilično je neobična za zemlju gde je homofobija nešto toliko uobičajeno da je većina koja je praktikuje više naprosto i ne primećuje. Kad je 2001. godine organizovana prva Parada ponosa, grupa huligana i desničara, među kojima su se posebno istakli članovi Obraza, Svetosavske omladine i navijači nekoliko fudbalskih klubova, napala je demonstrante i sve one koji su im ličili na demonstrante, na primer novinare, premlaćujući koga stignu.

U krvavom piru u centru Beograda povređeno je oko 40 osoba, a puka je sreća što nijedan ljudski život nije izgubljen.

Pre samo šest godina, takođe kad je organizovana Parada ponosa, hiljade agresivnih mladih ljudi se okupilo u Beogradu da se pobune protiv mirne šetnje ljudi drugačije seksualne orijentacije.

Fini mladi ljudi ("naša deca" i "sinovi", kako vole da im tepaju intelektualni huligani) svoj stav su izrazili na način koji je njihovim sposobnostima izražavanja dostupan – paljenjem kontejnera i autobusa, obijanjem radnji na Terazijama, lomljenjem i uništavanjem svega što im se našlo na putu. Rat sa policijom trajao je pola dana, grad je bio poprilično uništen, a ukupna šteta je iznosila više od milion evra.

Usput budi rečeno, u Srbiji postoji pozamašna grupa ljudi koja voli sebe da naziva navijačima, patriotama, pravim Srbima koji neizmerno vole otadžbinu, a koji tu svoju nadnaravno veliku ljubav prema Srbiji iskazuju kad god im se za to ukaže prilika – destrukcijom i spaljivanjem Srbije, ili bar njenog glavnog grada, usput pljačkajući šta stignu.

Povod nije previše bitan, to može da bude proglašenje nezavisnosti Kosova (kad su u odbrani "kolevke Srbije" najviše stradale prodavnice patika) ili Parada ponosa, važno je samo da veliki rodoljubi daju oduška svom bolnom ljubavnom osećaju u kolektivnom ritualu rušenja i pljačke.

Bolnom, jer nije lako voleti apstraktan pojam koji tu ljubav ne može nikako da vam uzvrati, velika je to tragedija. Nije ni čudo što takvi rodoljubi iz dna duše mrze Zapad, jer bi tamo bili smatrani jednostavno sociopatama.

Mučki napad tastaturom

Pošto su desni ekstremisti ekstremno hrabra družina koja krši zakone i čini nasilnička nedela jedino kad zna da uživa zaštitu države ili bar nekih delova državnog aparata, dakle kad zna da će proći nekažnjeno, onda se u slučajevima kad takva podrška odozgo izostane povlače na rezervni položaj - za kompjutersku tastaturu.

Onda iz udobne anonimnosti, iz rova iskopanog u virtuelnom prostoru, rigaju mržnju po svojim internet-okupljalištima, kad već ne mogu jednostavno da izađu na ulicu i prebiju prvog sumnjivca.

Naravno, nisu propustili ni imenovanje prve gej ministarke da iskažu svu bedu sopstvene duše i uma.

Dovoljno je citirati nekoliko tipičnih komentara sa sajta Nova srpska politička misao koji uređuje poslanik Demokratske stranke Srbije Đorđe Vukadinović, koji voli da se predstavlja kao nezavisni politički analitičar.

Čitalac koji se potpisao kao Kum je potpuno neutešan, pa vapi skoro kao pravedni Jov: "Kukala nam majka, plači Srbijo šta si dočekala, plači ili se probudi, zadnji je čas". Za razliku od raspričanog Kuma, neka Sofija je bila lakonski sažeta: "Mučenica" (misli se na ministarku, nije jasno da li je mučenica zato što je članica Vlade ili zbog svoje seksualne orijentacije, ili oboje).

Šta misli Srbin obični

Izvesni Dr Gonzo je sklon filozofskim razmatranjima: "Razmatrajući stvar iz ugla životinjske prirode - koliko je razum ispravan ukoliko je nagon jedinke neprirodan?" (kako nagon usađen od prirode može da bude neprirodan nije objašnjeno, kad smo već kod životinja – da li je Dr Gonzo mislio na patuljaste šimpanze, bliske čovekove rođake, koje su listom biseksualne, slabo je to za jednog doktora).

Izvesni Čika Brka pokušava da bude duhovit, ne znajući da humor i desničarenje ne idu zajedno: "Lepo, lepo, granice se pomeraju, pedere smo već imali u vladi ali se nisu time hvalili, sad kreću lezbejke, sledeće su patuljci, vilenjaci i jednorozi". Nema sumnje da bi vilenjaci ili jednorozi bili bolje rešenje od pojedinih ministara, recimo od Aleksandra Vulina ili Ivice Dačića, bar kad su u pitanju dobrosusedski odnosi u regionu, jer ne bi bili u mogućnosti da raspiruju mržnju, pošto ne postoje, ali biće da Brka nije mislio na to.

Za kraj, citirajmo čitaoca koji se na prvi pogled skromno potpisao kao Srbin obični, mada se iza te prividne skromnosti krije želja da se njegov komentar čita kao mišljenje svih Srba, pogotovo običnih, kakvih ima najviše: "Brnabić Ana po očekivanju nastupa agresivno i bezobzirno, što je tipičan model ponašanja homoseksualaca. Nikako se drukčije ne može okvalifikovati njeno tvrđenje da 'to što je homoseksualac ne predstavlja problem za Vladu Srbije', iako se zna da javno mnjenje ne prihvata na javnim funkcijama osobe sa bilo kakvom izvitoperenošću".

Građani drugog reda

Ruku na srce, "Srbin obični" zna kako razmišlja obični Srbin, javno mnjenje zaista ne podnosi osobe koje smatra izvitoperenim na javnim funkcijama. Ne podnosi ih ni na nejavnim funkcijama. Ni na poslu. Ni u porodici. Ni u komšiluku. Ni na ulici. A nisu poželjne ni na trotoaru.

E sad, što javno mnjenje izvitoperenim smatra odrasle osobe koje se vole, dok nema ništa protiv recimo sveštenika SPC koji zlostavljaju dečake, a masovne ubice poput Ratka Mladića smatra herojima, samo nam govori koliko je dotično javno mnjenje izvitopereno.

Nije nikakva tajna da su homoseksualci u Srbiji građani drugog reda. Većina mora svoje seksualno opredeljenje da krije na poslu od kolega, često nisu prihvaćeni u porodici, a ponekad su prinuđeni da taje ko su i od prijatelja i najbliže okoline.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina građana Srbije homoseksualnost drži za bolest. Istopolne zajednice pred zakonom ne postoje. Nasilje prema LGBT populaciji je uobičajena pojava.

Primera radi, pre nedelju dana, usred bela dana, u centru Beograda, na ulici je napadnut gej aktivista Boban Stojanović, jer ga je napadač prepoznao, povikao "Evo ga peder" i počeo da ga udara. Da ne navodim dalje, jasno je da je homofobija maltene postala deo tzv. nacionalnog identiteta, šta god se pod tim mutnim pojmom podrazumevalo.

Otvoren konkurs za neprijatelje

Divljanje homofobije koje se javilo u poslednjih petnaestak godina u Srbiji, nije nikakvo iznenađenje. Nacionalizam ne može bez neprijatelja, oni su njegovo pogonsko gorivo. A pošto su ratovi završeni, potučenom agresoru koji se povukao u svoj budžak da liže rane, ne preostaje ništa drugo nego da nove neprijatelje iznalazi u sopstvenim redovima.

Konkurs za neprijatelja je stalno otvoren, a u tu kategoriju, neophodnu da bi krvoločna nacionalistička mašina uopšte funkcionisala, mogu da upadnu razni slojevi stanovništa označeni kao strani plaćenici, domaći izdajnici, prozapadno orijentisani pojedinci, pristalice liberalizma ili levice, pripadnici nacionalnih manjina, pederi, lezbejke, svi oni koji se po nečemu razlikuju od nacionalističke većine.

Bitno je samo da neko bude malo atipičan, da se ponaša drugačije od glavnine stanovništva, to je sasvim dovoljno da posluži kao objekat mržnje na koji će zajednica projektovati sva zla ovog sveta.

Oni koji nisu heteroseksualci pokazali su se kao idealna meta, usled nagomilane homofobije koja je upisana u srž ovdašnjeg kulturnog modela ili mentaliteta, svejedno kako ćemo nazvati dominantni svetonazor. Nije ni nacionalizam kriv za sve, ima i starijih krivaca.

Jeste Miloševićeva propaganda bila agresivna, jesu se Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika Srbije, poslušni mediji i mnoge druge institucije trudili iz petnih žila da nametnu nacionalizam kao jedini mogući način posmatranja sveta, ali je njihova propaganda bila nadasve glupa i bedasta. Neće niko da poveruje kako je nebo zeleno, a trava plava ako već nije poprilično sklon daltonizmu.

Nema veće vrednosti od čoveka

Nacionalizam je jednostavno najpogodnija ideologija za konzervativni, patrijarhalni, kolektivistički i autoritarni pogled na svet koji je stariji od ideologija novog doba. Za takav svetonazor karakteristična je mržnja prema slobodi i prezir prema pojedincu, njegovom životu i jedinstvenoj sudbini. Pojedincu se uvek nameće nekakav kolektiv kao bitniji od njega samog, svejedno da li je u pitanju država, nacija, crkva, pleme, porodica, uvreženi kodeks ponašanja, običajno pravo ili opšeprihvaćeni moral.

Jedino za šta nema mesta u ovakvom sistemu je pojedinačno ljudsko biće, njegova neponovljiva sudbina i neprikosnovena sloboda izbora da odlučuje o sopstvenom životu. Naravno, podrazumeva se da sloboda svakog pojedinca ima vrlo preciznu granicu, a to su drugi ljudi, sloboda jednog čoveka nikada ne sme ići nauštrb slobode drugog čoveka.

Svako ljudsko biće je čitav jedan svet, neponovljiv, kakvog nikad nije bilo niti će ga biti na planeti Zemlji. Nema veće vrednosti od čoveka, ništa na ovom, uprkos svem ljudskom zlu, ipak lepom svetu ne može ni da se poredi sa dragocenošću pojedinačnog čoveka.

To bi najbolje trebalo da znaju oni koji se predstavljaju kao vernici, jer hrišćanstvo tvrdi da je čovek ikona Božja, samo kad bi malo manje verovali u pravoslavlje, a malo više u Boga. Shvatanje o vrhunaravnoj vrednosti ljudskog bića jezgrovito je izrazio poljski pesnik Tadeuš Ruževič u pesmi "U središtu života", pisanoj nakon klanice Drugog svetskog rata: "ona starica što/ vuče na užetu kozu/ potrebnija je/ i dragocenija/ no sedam svetskih čuda/ ko misli i oseća/ da je ona nepotrebna/ taj je ubica".

Dominacija patrijarhalnog shvatanja života

Sloboda pojedinca i prava koja su mu zagarantovana čine samu osnovu evropske demokratije, to je kamen-temeljac na kojem je sagrađeno moderno društvo.

Ne sećam se da sam ikad čuo nekog domaćeg političara da govori o ovim ključnim evropskim vrednostima kao o suštinskom preduslovu za preobražaj srpskog društva u zajednicu slobodnih individua, osim Zorana Đinđića koji je insistirao na ličnoj slobodi pojedinca i njegovoj odgovornosti za sopstveni život. U tome bi možda trebalo tražiti ključni razlog njegove nepopularnosti u širokim narodnim masama.

Dominacija konzervativnog, patrijarhalnog shvatanja života nije nikakvo čudo za društva koja su imala istoriju kakvu su imali južnoslovenski narodi, naprotiv, to je najvećim delom logična posledica nesrećnih istorijskih okolnosti.

Društvo koje je najveći deo vremena provelo organizovano u porodične zadruge, gde je oco (da se poslužim Basarinim izrazom) bio neprikosnoven, društvo koje je iz srednjovekovnog ropstva pod domaćim velikašima prešlo u petovekovno robovanje stranim zavojevačima, odsečeno od Evrope i njenih tradicija, i ne može da bude ništa drugo doli patrijarhalno i autoritarno.

Iz ovog konzervativizma proizilazi i ogromno poverenje koje građani imaju u institucije kao što su vojska ili crkva, jer su one hijerarhijske, deluju monolitno, nema u njima slobode, na vrhu je neki vrhovni zapovednik ili patrijarh čija reč mora da se sluša (baš kao što poslednju reč u porodičnoj zadruzi ima glava porodice), nema tu prostora za pojedinca i njegove sumnje, preispitivanja, kolebanja i ostale jeretičke i subverzivne pojave koje prate svako slobodnomisleće biće.

LGBT zajednica, zgodna meta

Najveći projekat modernizacije društva ogrezlog u lošu prošlost sproveden je u vreme socijalizma, tad je ostvaren najveći skok i napredak u istoriji, društvo koje je preskočilo protestantizam, prosvetiteljstvo i individualizam, pokušavalo je da za nekoliko decenija nadoknadi propuštene vekove.

Međutim, modernizacija nije bila kompletna, mnogi segmenti stanovništva su ostali diskriminisani, uključujući i LGBT populaciju, koja je čak i u socijalizmu bila kriminalizovana. Vekovi konzervativizma i patrijarhalnosti ne mogu se savladati tako lako, inercija je suviše snažna sila, to se pokazalo i prilikom raspada Jugoslavije, što je, nadam se, poslednji trzaj ovog pogleda na svet kojem je krajnje vreme da završi u ropotarnici istorije.

Kada bi sloboda pojedinca bila neupitna vrednost, izlivi mržnje prema homoseksualcima bili bi jednostavno nemogući, ili bar teško shvatljivi, jer predstavljaju zadiranje u tuđu intimu, u tuđi prostor slobode. Nije LGBT zajednica jedina koja se nalazi na udaru zatočnika kolektivne svesti koji bi svima da uređuju život, jednostavno je zgodna meta.

Šta mi se tu izdvajaš

Ništa bolji odnos zajednica nema ni prema drugim članovima koji odstupaju od uvreženih modela ponašanja, od običaja ustanovljenih jednom za svagda. Svaki slobodniji način života, svako ko se izdvaja iz gomile, prolazi kroz vrelijeg ili hladnijeg "toplog zeca" okoline koja ponekad ume da bude tamo daleko.

Osobe koje ne žele da svijaju porodično gnezdo ili da imaju decu, oni koji Cecino ili Sekino urlanje ne smatraju muzikom, pojedinci nezainteresovani za poslove i dane Novaka Đokovića, individue koje drže da je nacija obična fikcija, čak i osobe koje se oblače malo neobičnije od većine ili pankeri sa zelenim čirokijem na glavi – svi oni, i nebrojeni drugi, na meti su pravedničke većine koja prema inokosnim pojedincima izražava različite nijanse netrpeljivosti, od prezira, preko podsmeha do otvorene mržnje i nasilja.

Jedina razlika u odnosu na LGBT populaciju je što navedene grupe niko ne premlaćuje na ulici. Bar za sad. (Mada za pankere nisam siguran, pričao mi je prijatelj da su ga početkom osamdesetih godina svako malo tukli zato što je bio panker, ne znam da li se tu nešto promenilo, čujem da su sad na udaru tinejdžerke koje nastoje da izgledaju kao Japanke, a one koje ne slušaju Cecu niko neće da pozove na rođendan.)

Oco na čelu države

Kad se uzme u obzir trajna matrica netrpeljivosti prema svemu što iole štrči izvan uobičajenog reda, postaje još čudnije mirno prihvatanje prve gej ministarke. Ili se društvo preobrazilo u sopstvenu suprotnost preko noći, u šta je teško poverovati, ili je u pitanju nešto sasvim drugo.

Po svemu sudeći, reklo bi se da većina i dalje doživljava društvo dosta patrijarhalno, kao neku vrstu proširene porodične zadruge na čijem čelu stoji jedan čovek koji brine o svim članovima zajednice. Njegova uloga je da preuzme brige članova zajednice na sebe, tako da oni mogu da skinu sa svojih ramena taj preteški teret odgovornosti za sopstveni život. Tamo gore, u oblacima visoke politike, sedi neko ko brine o svima nama, tako da mi ne moramo da brinemo ni o čemu.

Otuda i nadimak koji je Svetislav Basara dao premijeru Vučiću – Oco. Mislim da je u tome i ključ za tajnu njegove popularnosti, građani su jednostavno prepoznali u njemu očinsku figuru, onog koji će im ispuniti skrivenu želju i njihove muke i probleme uzeti na sebe. Koliko to ima veze sa stvarnošću manje je bitno, stvarnost ovde ionako nikad nije uživala preterano poverenje i ugled. Važno je da se Ocova ne poriče.

Ako Oco kaže da lezbejka treba da bude ministarka, onda to tako i treba da bude, pretrpećemo iako se iz dubine duše s tim ne slažemo, samo da Oco nastavi da se stara o nama. Možda prosvećeni apsolutizam i nije tako loše prelazno rešenje za nacije koje su tragično zaostale za svetskim tokovima, pa pokušavaju da uhvate nekakav priključak. Samo da je apsolutista malo prosvećeniji.