Ni Kosovo ni Evropa

Piše: Srđan Milošević

Pre nešto manje od jedne decenije, jedan beogradski dnevni list objavio je drugo izdanje knjige Matije Bećkovića iz 1989. godine – Kosovo, najskuplja srpska reč.

U reklami za knjigu koja je štampana u tom dnevnom listu pisala je i cena: samo 300 dinara! Ta, verovatno nenameravana, reklamna mini-burleska odražava suštinu odnosa koji prema kosovskom pitanju iskazuje većina onih koji su od tada do danas bili u prilici da o Kosovu javno govore, predstavljajući privilegovano mišljenje, ili pak da o kosovskom pitanju odlučuju.

Posle pokušaja etničkog čišćenja (ako je to bila politika, ozbiljnost joj se, makar po posledicama, svakako ne može negirati) iole ozbiljne, promišljene i razumne “kosovske politike” nije ni bilo.

Ali je zato bilo neprestanog vehementnog busanja u “srpske grudi”, blentavih parola i ostalih mufljuskih metoda za galvanizovanje naroda i kolosalno profitiranje – što političko, što finansijsko.

Čitava mašinerija – od politike do intelektualnih elita – do današnjeg dana je upregnuta u napor da se izbegne svaka smislena analiza zašto je Srbija, u kosovskom, kao i u nizu drugih pitanja, dospela u tako poražavajući i ponižavajući položaj.

Ako je suditi po rezultatima tog misaonog napora, jedina greška koju je Srbija učinila bila je ta što su Albancima na Kosovu “darovana” (od strane komunista, doduše) kojekakva prava koja oni kao “civilizacijski talog” (D. Ćosić, u jednom periodu i predsednik SR Jugoslavije, a ne samo pisac sa šovenskim patosom) nikako nisu zasluživali!

Zatim se kao sledeći faktor pojavio iskvareni, obezboženi Zapad sa svojim antisrpstvom, izazvanim činjenicom da su Srbi nekim svojim kvalitetima – uglavnom etičkim, ontološkim, nebeskim itd – naprosto bili “trn u oku” tom i takvom Zapadu.

Zašto tačno – to još nismo čuli, osim zato što su Srbi slobodoljubivi, nepokorni, što ne slušaju diktat, što su ponosni, dok su svi drugi koje nije zadesila ista sudbina kao Srbiju – sve suprotno od toga. “Nas mrze, njih vole” – to je bio narativ devedesetih.

Do danas se ova ingeniozna skaska samo donekle zakomplikovala: “Nas mrze, ali nas poštuju, a njih niti vole niti poštuju, ali ih koriste protiv nas”. Zašto? Pa zato što smo ponosni i nezavisni… I tako ukrug, dok načisto ne propadnu i Srbi i Srbija i sve i sva u njoj.

Srpska elita nije državotvorna, već pretežno državoborna, nacionalno (državno) neodgovorna, voluntaristička, spremna da parazitira na nesreći društva i na zabludama koje je tako uspešno utucala u svest svojih sunarodnika.

Sa stidom sam svojevremeno gledao jednu televizijsku emisiju u kojoj je (čini mi se) neki od Koštuničinih savetnika pokušavao da objasni Azemu Vlasiju floskulu, tada veoma popularnu ideju za rešavanje “kosovskog pitanja” – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Na kraju te besmislene tirade Azem Vlasi je, gotovo sa sažaljenjem posmatrajući sagovornika, kratko odgovorio: “Gospodine… država je ozbiljna stvar.”

Od tada se uglavnom, do današnjeg dana, bacala parola “Kosovo je srce Srbije”. Još jedno efikasno sredstvo za raspirivanje strasti ubogog naroda i dizanje nacionalne temperature.

Paralelno su tekli i neki pregovori “Beograda i Prištine” (wink, wink), u vezi sa kojima nas predstavnici Srbije godinama uveravaju da nisu potpisali ono što su potpisali i da to što su potpisali ne znači ono što znači. Način na koji se idiotizuju građani Srbije može se po svojoj malignosti meriti jedino sa posrnulošću karaktera svih tih ciničnih mufljuza koji znaju, a pretvaraju se da ne znaju da je Kosovo od Srbije dalje nego ikada i da će tako zasigurno i ostati, odnosno sa zastrašujućim slepilom onih koji to ne vide i čitavu zemlju guraju u paralelni univerzum sopstvenog nerazuma.

Zaista, u vezi sa Kosovom ipak ništa nije jeftino, osim državne i ine propagande, za koju se samo naizgled paradoksalno takođe plaća suvim zlatom, i doslovce i figurativno. Cena tog zaluđivanja biće i već jeste prevelika. Sa druge strane, Kosovo je zaista otišlo bambadava, za “samo 300 dinara”, utoliko što Srbija “odlaskom” Kosova nije dobila ništa, a imala je priliku. Pritom, ne mislim na trivijalnu “zamenu” Kosova za, na primer, Evropu. Mnogo važnije, kao kompenzaciju za skupu lekciju gubitka Kosova, Srbija je mogla da dobije pre svega važno saznanje: zašto se to dogodilo? To shvatanje, ta introspekcija, bili bi za Srbiju dragoceni, jer bi jedino tako Srbija zaista mogla da izađe na pravi put i prekine ovo besciljno istorijsko tumaranje.

A kome do danas nije jasno zašto je Kosovo izgubljeno i koji je samodoprinos Srbije tom gubitku, neka pogleda, na primer, skorašnju izjavu bivšeg ministra pravde i sadašnjeg šefa kabineta predsednika svih građana Nikole Selakovića: “Na svakodnevnom nivou nas je za jedan avion manje, a Albanaca za jedan autobus više”.

U tom anticivilizacijskom, šovenskom i gebelsovski suptilnom propagandnom stavu, koji treba da podstakne Srbe da se “takmiče” sa Albancima u natalitetu (jer u protivnom – jao si ga nama, eto Šiptara do Kuršumlije!), stavu koji nije ni nov ni skorašnji, već je pravo građanstva dobio bar od 1980-ih, može Srbija iz 2018. pronaći, na primer, i odgovor na pitanje čime je to ona sama bitno doprinela razvoju događaja koji je 1999. doveo do NATO intervencije. Naravno, manje-više ćemo se lako saglasiti oko pitanja uloge “interesa velikih”, involviranosti tih interesa u jugoslovensku krizu tokom 1990-ih do danas, o “vae victis” (teško pobeđenima) pristupu u mnogim situacijama.

Ali, kako je moguće razumeti ovakvo i ovoliko dugo tavorenje Srbije bez sagledavanja unutrašnjih faktora sunovrata u kojem se Srbija našla i od kojeg se još uvek ne oporavlja, na način koji bi garantovao da se ponovo neće stropoštati na dno?

Vlast DS-a imala je parolu: “i Kosovo i Evropa”. Parolu i ništa više od toga. Stvarna politika imala je drugi tok: “ni Kosovo, ni Evropa”.

Jer “Kosovo je srce Srbije”, ono je “naše Kosovo i Metohija” onoliko koliko su institucije države Srbije prisutne na Kosovu, kao što je Evropa (ne govorim nužno o EU) u Srbiji prisutna onoliko koliko postoji podela vlasti, koliko je nezavisno sudstvo, koliko se poštuju ljudska prava… (Opet i opet – bez naivnog idealizovanja Evrope – neka Srbija dosegne samo onaj nivo u navedenim i drugim oblastima koji je realnost, na primer, u Švajcarskoj ili Holandiji, pa bila u EU ili ne.)

Današnja vlast je usvojila istu parolu kao i prethodna – i Kosovo i Evropa – i istu stvarnu politiku – ni Kosovo, ni Evropa – samo što je sprovodi sa više primitivizma, agresivnosti, bezobrazluka i bahatosti. Nanjuh koji sadašnje vlastodršce nepogrešivo vodi ka opstanku na vlasti može ovu politiku dovesti i do konačnih implikacija: priznati nezavisnost Kosova, ali prekinuti proces pridruživanja Evropskoj uniji, pa tako delimično, ali dovoljno i za duže vreme zadovoljiti dva bitna, u Srbiji najvažnija politička igrača – Zapad nekom formom priznanja Kosova, a Rusiju obezbeđivanjem ruskog uticaja u samoj Srbiji.

Alternativno, takav ishod je moguć čak i uz članstvo Srbije u EU. No, takav “genijalni kompromis”, sa Srbijom unutar ili van EU, gurnuo bi Srbiju u krajnji budžak Evrope, Srbi bi snevali snove o osveti Kosova, Evropu bi intenzivno mrzeli jer je, uz SAD, baš ona kriva zbog gubitka Kosova, prema Rusiji bi čežnjivo gledali jer je daleko, ali bar ne bi gladovali ni ratovali (makar za neko vreme). U toj i takvoj Srbiji ljudi bi živeli u sirotinjskoj osrednjosti, obespravljeni, poluizolovani, kao najjeftinija radna snaga, u čeljustima sopstvenih bezočnih gospodara i stranih investitora-avanturista, kojima bi se zbog vazda velikog rizika ulaganja u takvu zemlju i dalje činili beskrajni omaži i obezbeđivale privilegije na račun radnih ljudi dovedenih do same granice bede, a često gurnutih i preko nje.

Drugim rečima – više-manje baš sadašnja i baš ovakva Srbija je ideal Vučićeve i SNS (plus epigoni) vlasti. Oni će učiniti sve da Srbija takva i ostane. Takvom politikom Srbija je uspela da veže samu sebe u ludačku košulju, uobražavajući da može da vodi ono što se popularno zove Titova politika u međunarodnim odnosima, iako je daleko beznačajniji faktor od Jugoslavije, a kapaciteti i kompetentnost njenih elita su takvi da ne bi uspešno mogli da rukovode ni provincijskom mesnom zajednicom.

Do kada će Srbija samu sebe da drži uhapšenom u tamnici sopstvenih zabluda? Zar neko zaista misli da će upornim svaljivanjem odgovornosti na Zapad za sve probleme Srbije na kraju 20. i početku 21. veka – uz istovremeno uveravanje da se ka tom istom Zapadu moramo kretati da ne bismo gladovali, iako najradije ne bismo tamo išli – postići bilo šta korisno za Srbiju i njene građane? Da li je za bilo koga, osim za samu marodersku vlast, od ikakve koristi ova umobolna i u osnovi nemoguća, a tako stvarna formula (n)i Kosovo, (n)i Evropa, (n)i Istok, (n)i Zapad?

Ova pitanja, koja su inače anahrona i besmislena, reaktualizovana su u Srbiji upravo zato što su njena politička klasa i najveći deo elite sposobni jedino za samoreprodukciju uz oprobane mantre koje tu štetočinsku samoreprodukciju omogućavaju. Najveća tragedija je to što ni društvo nema snage da se te pošasti oslobodi, već masovno participira u sopstvenoj propasti.

Međutim anahronost ovih pitanja i njihova reaktualizacija upravo je deo problema: da bi se društvo od njih emancipovalo, ona treba da budu zatvorena: bilo rešena, bilo marginalizovana. Rešenja nisu na vidiku, a optimistična je i zabluda da “to ljude više ne zanima”.