Neravnopravnost, najskuplja srpska reč

Piše: Tomislav Marković

Nejednakost i diskriminacija su sveprisutni u srpskom društvu, ima ih svuda i na svakom mestu, postali su skoro kao vazduh koji udišemo. Toliko smo se navikli na neravnopravnost da smo prestali da je primećujemo. A primera za favorizovanje jedne grupe građana na račun svih ostalih ima na svakom koraku.

Tako su nedavno Vlada Srbije i predsednik Aleksandar Vučić najavili da će uskoro pripadnici vojske i policije moći da kupe stanove po povlašćenoj ceni od 500 evra po metru kvadratnom, a da to nije izazvalo gotovo nikakav protest u javnosti. Bunili su se jedino državni službenici iz civilnih profesija, jer njima nije omogućena kupovina stanova po povlašćenim cenama. Ako izuzmemo Mijata Lakićevića i Ljubomira Živkova koji redovno upozoravaju na problematičnost ovakvih poteza države, gotovo niko drugi se nije pobunio protiv privilegija koje vlast pruža nekim svojim uposlenicima.

Niko da se zapita zašto bi jedna kategorija stanovništva dobila mogućnost da kupuje nekretnine po nerealnoj ceni. Zašto svi ostali građani Srbije moraju da kupuju stanove po tržišnoj ceni, a samo policajci i vojnici dobijaju ogroman popust?

Zar nije posao države da svojim uposlenicima obezbedi dovoljno velike zarade da mogu da kupe stan po regularnoj ceni, i to tamo gde im odgovara, a ne gde im država odredi? Takođe, nije jasno zašto ovakvim i sličnim postupcima država redovno favorizuje samo ljude koji rade u javnim službama, dok oni koji su zaposleni u privredi, a od čijeg novca se isplaćuju plate državnim uposlenicima – nikada nemaju nikakve privilegije. To je još čudnije ako znamo da su plate u javnim službama u proseku veće od onih u privredi, što je nadrealna i neodrživa situacija.

Činjenicu da je svako privilegovanje jedne grupe na račun svih ostalih direktno kršenje Ustava Srbije, koji garantuje ravnopravnost svim građanima, možemo slobodno ostaviti po strani, jer smo navikli da najviši pravni akt niko ozbiljno ne shvata, a ponajmanje oni čiji je posao da ga sprovode u delo. Dobro je poznato da su i Ustav i zakoni kod nas najčešće mrtvo slovo na papiru. Ovde vlada samovolja vlastele, za drugi zakon ne znamo.

Milioni evra za fudbalere

U to se uklapa i Vučićevo obećanje da će fudbaskoj reprezentaciji Srbije biti isplaćena premija od 10 miliona evra, ukoliko "orlovi" pobede na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Zlobnici bi rekli da je lako Vučiću da daje ovakva obećanja kad zna da su šanse srpskih fudbalera da osvoje zlato ravne apsolutnoj nuli. Mogao je isto tako da obeća da će država isplatiti 10 miliona evra Matiji Bećkoviću, čim dobije Nobelovu nagradu za književnost, šanse su otprilike podjednake. Kako god bilo, ostaje činjenica da bi predsednik Srbije novac uzet od prilično bednih plata građana Srbije najradije dao fudbalerima koji ionako zarađuju enormne iznose. Za pristojne penzije država nema para, za normalne plate od kojih bi državni uposlenici mogli pristojno da žive – takođe nema, za socijalna davanja, za siromašne i potrebite – isto nema, ali zato za fudbalere nema da fali. Sportisti su inače omiljena fela svih naših vlasti za demonstriranje principa nejednakosti. Država im dodeljuje stanove, daje pare, povlastice i privilegije, jer oni, je li, "predstavljaju Srbiju u svetu".

Kad već nemamo uređenu državu, normalan politički sistem, društvo zadovoljnih građana, kad nemamo nauku ili umetnost koje bi nešto značile u svetu, bar imamo sportiste koji navodno pronose srpsku slavu diljem planete. Mada je realnost da je vrhunski sport ozbiljan biznis gde se obrće ogroman novac, da je sve što postigne neki sportista njegovo lično dostignuće, te da to nikakve veze nema ni s državom ni s navijačima, pa čak i kad je taj navijač predsednik države. Jednostavno, ničija pobeda u bilo kom sportu neće izmeniti očajno stanje koje vlada u Srbiji. Umesto da ulaže u rekreativni sport, od čega bi većina građana imala koristi, država novac tih istih građana preusmerava profesionalnim sportistima. Zašto onda i vrhunski hirurzi ne dobijaju novčane nagrade od države za svaki spaseni život? Zašto predsednik ne obeća milione evra svim građanima koji dobro rade svoj posao?

Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu

Teško je pobrojati sve grupe i organizacije koje država favorizuje na račun svih ostalih, kao što nije lako napraviti spisak onih kojima je neravnopravnost zagarantovana praksom, a ponekad i zakonima. Država favorizuje Srpsku pravoslavnu crkvu na račun svih ostalih verskih zajednica, malo davanjem novca, a malo više tolerisanjem neplaćanja poreza; država daje sve moguće privilegije stranim investitorima, dok domaće privrednike guši na svakom koraku; država kadrovskom politikom favorizuje nesposobne, poslušne i partijski podobne, dok pametnima i talentovanima uskraćuje mogućnost rada i praktično ih tera da napuste zemlju; država bogate čini još bogatijima, na račun siromašnih. O tome kakav sistem vrednosti vlada u Srbiji dovoljno govori podatak da naša zemlja ima najveću nejednakost u raspodeli dohotka u Evropi u poslednje tri godine.

Postoje čitavi slojevi stanovništva kojima je nejednakost zagarantovana vladajućim sistemom. Tu praktično spadaju sve manjine, od nacionalnih preko verskih do seksualnih, ali i svi potrebiti, siromašni, bolesni, hendikepirani, svaki građanin kojem je potrebna pomoć u bilo kom vidu. Tamo gde bi trebalo da vlada jednakost, kod nas je zacarila diskriminacija. Privilegije su rezervisane za pripadnike vladajuće kaste, za moćne i bogate, svim ostalima sleduje položaj sličan ropskom. Koliko se u Srbiji zabrazdilo sa neravnopravnošću koja je postala takoreći stub društva, dovoljno se vidi po tome šta je sve dozvoljeno takozvanoj eliti. Na primer, ubistvo. Tako su sin Željka Mitrovića i bivši ministar poljoprivrede Dragan Veselinov usmrtili automobilom nedužne prolaznice i za to ostali nekažnjeni. Kao što su ostali nekažnjeni i brojni drugi kriminalni činovi pripadnika elite. Ako neko ukrade hleb, završiće u zatvoru; ako opljačka državu – postaće ugledni građanin i biznismen.

Milošević, rodonačelnik nakaradnog sistema

Svemu ovom se ne treba čuditi, jer se ovakvi slučajevi događaju u društvu koje je stvoreno rušenjem sistema koji se zasnivao upravo na načelu jednakosti. Čitav napor Miloševićeve zločinačke mašinerije i njegovih satelita u razaranju države i društva imao je za cilj stvaranje drugačijeg sistema u kojem će manjina terorisati većinu i živeti na njen račun. U početku su neravnopravnima proglašeni građani drugih nacionalnosti, oni su označeni kao građani drugog reda, kao neprijatelji koje treba istrebiti. Samo što se uspostavljanje takvog sistema diskriminacije nikada ne zaustavlja na zlostavljanju samo jedne grupe ljudi, već ima tendenciju da se proširi do krajnjih granica.

Nacionalistička propaganda je proklamovala da će Srbi biti povlašćena nacija koja će imati privilegije u odnosu na sve druge jugoslovenske narode. U praksi se ispostavilo da je to tačno, ali sa izvesnim ograničenjem – povlastice će imati samo neki Srbi, oni koji su deo vladajuće elite, odnosno onog što profesor Nenad Dimitrijević naziva "para-državnim kartelom". U taj kartel spadaju "‘zvanične’ političke institucije, vladajuća partija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema". Svi ostali, bez obzira na nacionalnu pripadnost, služe kao resurs za održavanje, bogaćenje i bahaćenje pripadnika kartela. A onda članovi kartela povremeno glume velikodušnost tako što neku grupu građana iznenada proglase privilegovanom, i to za njihove pare.

Robovi, oslobođenici i slobodni ljudi

Jedino čemu bi se moglo čuditi jeste to što su građani dobrovoljno odustali od društva koje im je garantovalo jednakost i masovno glasali za uspostavljanje sistema koji će ih izrabljivati, zlostavljati i truditi se da ih na svaki način upropasti i uništi. A još je čudnije što je ogroman broj građana dosledan u tome, pa pristaje na sistem koji se održava na neravnopravnosti, uprkos tome što je taj sistem poguban po većinu građana. Doduše, postoji tu izvesna logika, identična onoj koja pristaje na partokratiju.

Osnovni postulat te logike glasi otprilike ovako: Ako su danas neke privilegije dobili vojnici i policajci, možda ja sutra dođem na red? Ili: Neka celo društvo bude u rukama jedne partije - juče DS-a, danas SNS-a – učlaniću se u onu koja trenutno vlada zemljom, pa ću se valjda bar malo okoristiti. Neka glavešine pokupe sve što mogu, ali valjda ćemo se i mi ogrebati za neke mrvice sa njihove trpeze.

Na prvi pogled ovakav način razmišljanja ima smisla, ali je jasno da je neodrživ na duže staze i da građani koji se priklone ovakvoj logici rade i protiv sebe, i protiv svoje dece, i protiv budućnosti, i protiv svoje zemlje. Najtužnije od svega je što većina ljudi uopšte ne prepoznaje neravnopravnost kao problem, pa čak i oduševljeno podržava privilegije koje državni činovnici dodeljuju nekim građanima na račun drugih.

U romanu "Rondo" Kazimježa Brandisa, otac glavnog junaka kaže da ljude deli na tri grupe: robove, oslobođenike i slobodne ljude. U koju grupu bi spadali zatočnici neravnopravnosti i oni koji nisu u stanju da je vide, nije teško pogoditi. Slobodni ljudi su na našim prostorima uvek bili retka i usamljena pojava.