Zamrznuti Vidovdan

Piše: Dubravka Stojanović

Uticajni deo srpske intelektualne elite poziva da se kosovsko pitanje zamrzne. Vlast to kao nikako ne želi, ali to suštinski radi. Zašto je toliko važno da se Kosovo zamrzne, da živimo večni Vidovdan? I šta to, u stvari, zamrzavamo?

Na to poslednje pitanje imam bar tri odgovora:

1. Zamrzavamo poraz

Verovatno se i vama dešavalo da vas stranci pitaju dal’ smo mi Srbi naludi pa slavimo taj poraz iz 1389. i šta to s nama nije u redu? To pitanje zahteva stvarno ozbiljan odgovor, zasnovan na teoriji kulture sećanja. Odnosno, ako su za istoriju važne pobede i heroji, za sećanje su važni porazi i žrtve. Poraz stvara empatiju sa slabijim, poraženi je moralno superioran, žrtvi je sve oprošteno, ona ne može biti kriva. Pozicija žrtve moralno pere sve naredne postupke, ona je besplatna indulgencija za budućnost. Poraz je politički daleko unosniji od pobede, čist benefit, reklo bi se danas.

Na njemu se može graditi revanšizam, on je mobilišući faktor, homogenizuje naciju, jača kolektivni strah i anksioznost kao važne pokretačke sile za neki budući rat. Zbog toga danas mnogi intelektualci i istoričari upozoravaju na opasnost od mode samoviktimizacije. Pa tako dok Amos Oz govori o tome da živimo „svetski šampionat za najveću žrtvu“, jedan od pionira istraživanja mesta sećanja, francuski istoričar Pjer Nora, govori o „tiraniji žrtava“.

Ali, postavlja se tu jedno potpitanje – zašto baš kosovski poraz? Imamo mi i drugih izgubljenih bitaka za koje bismo se mogli emotivno vezati. Imamo, na primer, bitku na Slivnici, u kojoj je Bugarska neprijatno porazila srpsku vojsku 1885. godine.

Taj poraz inspirisao je generacije, podstrekivao na obračun. Danas je, međutim, ta bitka skoro potpuno zaboravljena. Šta bi tome bio razlog? Možda uspešni revanš? Ono kad se 1913. pevalo „Za Slivnicu Bregalnicu“ i kad je izgledalo da su tim Drugim balkanskim ratom računi s Bugarskom raščišćeni?

To nekako nije dovoljno, čini se da tu ima još nešto, da revanš nije dovoljan za zaborav. To drugo mogla bi biti činjenica da su u srpskom kolektivnom pamćenju Bugari prestali da igraju ulogu visoko rangiranog neprijatelja.

U svojoj knjizi U tradiciji nacionalizma Olivera Milosavljević je pokazala kako su se, posle stvaranja jugoslovenske kraljevine, negativni stereotipi o Bugarima „prebacili“ na Hrvate, koji su od tada dobili prestižno mesto na top listi neprijatelja. Zato izlazim s pretpostavkom da je i Slivnica zaboravljena zato što su Bugari izgubili svoje počasno mesto omiljenog negativca.

Da li nam ova vežbica s pamćenjem i zaboravljanjem pomaže da bolje razumemo dugo trajanje traume iz 1389? Pomaže, ako se složimo da prilikom izbora šta ćemo pamtiti iz prošlosti ključnu ulogu igra pitanje ko je idealni neprijatelj?

Ako se složimo da u centar proizvodnje sećanja stavimo neprijatelja, onda se postavlja pitanje u čemu je draž Turaka kao neprijatelja koji vekovima održavaju „kosovski plam“, nesmanjenu strast ka čuvanju upravo Kosovske bitke na mestu bitke br. 1? Jer, ako je do revanša, Turcima je vraćeno i mnogo više puta nego Bugarima. Od srpskih ustanaka, preko ostvarene državne autonomije, pa nezavisnosti, do balkanskih ratova… A i dalje su neprijatelji. Dakle, nije stvar u revanšu. Stvar je u Turcima.

2. Zamrzavamo Turke

Turci su ključni sastojak srpske istorijske svesti. Pad Srbije pod Turke (doduše malo ko zna kad se to stvarno dogodilo) je orijentir u vremenu, granica između stare i nove ere. To je i iracionalno rešenje za nagomilane probleme. Turci su rešenje za sve.

Ulice su prljave zbog tih 500 godina; nemamo demokratske tradicije zbog tog nesrećnog nasleđa; toaleti su zapušteni zbog tog jarma… To je naše kolektivno „nesrećno detinjstvo“, trauma koja dalje oslobađa od svake odgovornosti. To stanje se uzima kao zauvek dato, nepromenljivo. Kad bismo ostali bez „Turaka“, ostali bismo sami sa sobom. Morali bismo da se preispitamo, zamislimo, odrastemo, sazrimo, promenimo se. Jer, „Turci“ su opravdanje, alibi, objašnjenje za sve propuste i promašaje.

Turci su idealni „drugi“. Ona obrnuta slika u ogledalu, prema kojoj mi izgledamo uspešniji, pametniji, evropskiji, uredniji, demokratskiji, napredniji, razvijeniji, superiorni. E, tu smo. Superiorni. Slika zaostale Turske je, bez obzira na sasvim suprotnu istorijsku realnost, ta nasušna identitetska potreba, dajdžest način da mi od nekoga ispadnemo bolji.

U tu orijentalističku konstrukciju povremeno pripustimo i Albance (s tog istog Kosova), jer nam i oni, u isfantaziranoj podeli na bolje i gore narode, garantuju tako nasušno potreban osećaj „razvijenije vrste“. Ili makar one kojoj su otpali repovi (samo da podsetim na rečenicu značajnog srpskog političara i lekara Vladana Đorđevića: „jedino među Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku živeo još po koji repat čovek“). Zbog toga ne možemo preboleti Kosovsku bitku, zaboraviti Turke i skinuti ih se prestola omiljenih neprijatelja, pomiriti se s Albancima. Jer, u odnosu na koga ćemo onda biti bolji? Odatle jednačina koju čine omiljeni neprijatelji: Turci plus Albanci jednako je Kosovo.

3. Zamrzavamo Kosovo

I, na kraju, ključno pitanje – zašto se svi toliko trude da zamrznu Kosovo? Zašto je važno da se tu nipošto ništa ne promeni. Tačnije, da se ne prizna da se tu promenilo sve. Knjiga Ivana Čolovića Smrt na Kosovu polju pokazuje da se pričom o toj bici manipuliše već 629 godina, da su svi režimi i sve ideologije uspeli da u tom događaju nađu idealan prostor za manipulacije, da su baš u toj bici utemeljeni svi istorijski narativi, da su međusobno sasvim suprotni politički ciljevi zasnovani na toj priči. Čolović pokazuje da je tako bilo od prvih vesti o tome šta se uopšte dogodilo tog Vidovdana 1389, od informacije koju je bosanski kralj Tvrtko poslao Firentincima, obaveštavajući ih da je on na tom polju pobedio.

Tako je i svaka sledeće priča o Bici bila podesna za politički marketing. To se posebno odnosi na 19. vek kada priče o Kosovskoj bici postaju temelj ideje o obnovi carstva i stvaranju velike srpske države. Ali, na toj priči zasnivala se i sasvim suprotna, jugoslovenska ideja. Tako je Ivan Meštrović, kako je Čolović našao, objašnjavajući svoj nacrt Vidovdanskog hrama na Gazimestanu, rekao: „Svi jugoslovenski mučenici od Kosova do danas i sav jugoslovenski narod jesu vojnici cara Lazara. On neprekidno vlada u duši jugoslovenskog naroda“.

Pa i sve su strane u Drugom svetskom ratu imale svoje kosovske reminiscencije. Nedić je kralja i vladu u Londonu nazivao Brankovićima, dok su partizani, nakon smrti Ratka Mitrovića, pevali ovako:

„O Jelice jel ti žao
Ratka druga što je pao
Ratka druga Mitrovića
Tog heroja Obilića“

I, ne zaboravimo da je socijalistička Jugoslavija podigla jedini spomenik na Gazimestanu, onaj s čijih je stepenica Milošević krenuo u rat protiv Jugoslavije. Dakle, radi se o idealnoj priči, rastegljivoj do te mere da može postati potporni stub svakoj vlasti i svakoj ideologiji. Ona je idealna i zbog svega što je u ovom tekstu navedeno – zbog poraza, žrtava, Turaka, Albanaca… I zato mora da ostane zamrznuta. I zato Kosovsko pitanje ne može da se reši.

Jer, šta bi se desilo kada bismo se suočili s tim porazom iz 1389? Morali bismo da izađemo iz tople utrobe samoviktimizacije i da se pokrenemo. Kako završiti priču o 500 godina turskog jarma? Morali bismo da se suočimo sa samima sobom i svim propuštenim prilikama. „Odmrznuti“ Kosovo značilo bi suočiti se i s godinom 1999, ali i sa svim prethodnim godinama – s 1987, 1989, 1991, 1992, 1995, 1998…

Pokrenuti se i suočiti se sa sobom značilo bi promeniti razumevanje vremena. Jer, svi naši režimi podržavaju epsko razumevanje vremena, to vreme u kome svi živimo zajedno, preci i potomci. Vreme u kome se ne menja ništa, osim večnog vraćanja istog. Istorija se tu razume kao sudbina, viša sila, na koju ljudi nemaju uticaja. Takav zatvoreni koncept vremena temelj je svakog zatvorenog društva i najčvršća osnova svih naših autoritarnih poredaka. Svaka vlast voli da se utemelji u ideji da je ona tu na sudbinskom, „višem“, zadatku i da će tu večno ostati. Zamrznuta sa kosovskim junacima, sjedinjena s njima. I oslobođena svake odgovornosti.

Eto, to znači „zamrznuto Kosovo“. Mi nismo zamrznuti u 2008, ni u 1999. Mi želimo da zamrznemo 28. jun 1389. I da tu sačekamo budućnost.

Budućnost, u kojoj će se stvoriti ti vekovima iščekivani uslovi, kada ćemo se za sve naplatiti. I za poraz, i za žrtve, i za jaram. Kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo, kao da se sve može vratiti u „zlatno doba“, u imaginarne Nemanjiće, Dušanovo carstvo, kao da ćemo se opet brčkati u tri mora. Po tom konceptu, budućnost treba da se nastavi tamo gde je prošlost prekinuta na Vidovdan, pre 629 godina.

Zbog toga nema rešenja kosovskog pitanja. Kad bi se ono odmrzlo i rešilo, sve bi se promenilo. Živeći u toj zamrznutooj prošlosti, u tom večnom Vidovdanu, zamrzavamo sadašnjost. Da je ne bismo videli.