Amfilohije, pobednik takmičenja za najgluplju vidovdansku besedu

Piše: Tomislav Marković

Još jedan prođe Vidovdan, uzburkan k'o srpsko more… Ovako bi pesnik mogao da opiše ovogodišnju proslavu najvećeg srpskog praznika (samo takve i imamo), sa prizvukom apsurda, kako i priliči modernoj poeziji. Za razliku od nekih ranijih Vidovdana, recimo onog iz 1989. godine, kad se na Gazimestanu slavilo šest vekova od kosovske bitke, kad je srpski vožd Slobodan Milošević najavljivao da smo "opet u bitkama i pred bitkama, one nisu oružane, mada ni takve nisu isključene" – ovaj je protekao dosta mirno. Nadležni organi bili su posvećeni redovnim poslovima, briselskom dijalogu koji nikako da mrdne s mrtve tačke, odbrani svete srpske zemlje koja traje čitavu večnost (a možda i duže) i sličnim rabotama. Aleksandar Vučić je zborio nešto nemušto o Vidovdanu kao danu "slave, časti i pobede", Ivica Dačić nas je obaveštavao o silnim povlačenjima priznanja kosovske nezavisnosti (što je presudno uticalo na realnost, malo je falilo da se kosovski Albanci predomisle i vrate u čvrsti zagrljaj majčice Srbije).

Nesrećna školska deca su pisala sastave na temu kosovskog zaveta, poručujući nam da je srpska nacija "kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju". Francuski humanitarac Arno Gujon, inspirisan dečjim domaćim zadacima, obznanio je zašto je za svoju krsnu slavu izabrao baš Vidovdan: "Za zaštitnika naše porodice izabrali smo cara Lazara zato što njegovo žrtvovanje nije bilo samo žrtvovanje za slobodu Srba i Srbije, već i za slobodu cele Evrope". Knez Lazar, doduše, nije bio car, bar u stvarnosti, ali krsnoj slavi se u zube ne gleda, a stvarnost je ionako precenjena. Šta će nam realnost kad imamo epsku poeziju u kojoj lepo piše da je Lazar bio car? Kome ćemo više da verujemo: istorijskim činjenicama ili slepim guslarima?

Aleksandar Vulin, opravdano odsutan

Političari su polagali vence i držali prigodne govorancije. Ministar rada Zoran Đorđević položio je venac na Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, te je usput objasnio esenciju suštine praznika: "Vidovdan je veliki praznik za Srbiju. Ovaj dan znači mnogo za Srbiju i za našu istoriju. Na ovaj dan se odigrala Kosovska bitka, to je simbol naše borbe za slobodu i protiv okupacije i protiv svih onih koji žele nama da uzmu sve ono što pripada srpskom narodu, odnosno našoj kulturi i nasleđu". Nije loše, mada se vidi manjak inspiracije i borbenosti, kao da Đorđeviću fali 15 posto duše, šteta što su ministru odbrane Aleksandru Vulinu zabranili ulazak na Kosovo, a Vučić mu je zabranio i davanje izjava, pa nije mogao ove godine da se istakne u takmičenju za najgluplju vidovdansku besedu koja odiše patriotizmom i ratnim huškanjem. Nema veze, nadoknadiće sledeće godine, bitka za Kosovo još nije završena, traje tek nekih tričavih 629 godina. Šta je to u odnosu na večnost?
Pošto je Vulin već bio sprečen da učestvuje na narečenom natjecanju, iz objektivnih razloga, našli su se drugi vidovdanski podvižnici da nadoknade tu zjapeću prazninu. Svojom besedom istakao se genarl-major Vidosav Kovačević koji je na ruskokolonaškom Sputnjiku izgovorio sledeće zaveštanje: "Prosto je neverovatno kako mi tako dugo trajemo, kroz šta smo prošli od tada do dana današnjeg. Vidovdan je jedno sećanje na sve naše žrtve, na sva naša stradanja, na našu stalnu težnju za slobodom. Takav stav stalno treba prenositi mladim ljudima, jer naši susedi u okruženju šire mržnju prema srpskom narodu. U Vojnoj akademiji nikada to nismo radili, već smo negovali duh na našim slavnim vojničkim tradicijama od Cara Lazara do Milana Tepića i boraca, pilota, raketaša, vojnika sa Košara".

Vaistinu potresno, umalo suzu da pustim. A beseda je još potresnija ako znamo da je izgovara svedok odbrane Stojana Župljanina, zlikovca osuđenog u Hagu na 22 godine robije za zločine počinjene u osam bh. opština: za progon kao zločin protiv čovečnosti, za krivična dela lišavanja života, mučenja, okrutnog postupanja, za protivpravna zatočenja, za prisilno premeštanje i deportacije, pljačkanje imovine, bezobzirno razaranje gradova i sela, za istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti. Kako ne verovati svedoku ovakvog heroja koji samo sa kosovskim junacima može da se poredi? Verovatno je sve te zločine Kovačevićev drug Stojan počinio iz puke "težnje za slobodom". Najvažnije je da nije širio mržnju, već da je negovao duh slavnih vojničkih tradicija. Jeste da se u tom negovanju malo zaneo, ali grešiti je ljudski, pogotovo ako prilikom tih pogrešaka istrebiš civilno stanovništvo nesrpskog porekla.

Kasno kletva u Srbiju stiže

Za poseban vidovdanski ugođaj pobrinulo se Pravoslavno sportsko društvo Sveta Srbija koje je priredilo svečani Vidovdanski koncert pod neonatalnim nazivom "Srbija se rodi" na Kolarcu, a pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, što će reći o trošku poreskih obveznika kojima se čaša preliva, pa imaju novaca za bacanje na kojekakva muzičko-besednička silovanja zdravog razuma. Šta drugo očekivati od nečeg što se zove Pravoslavno sportsko društvo Sveta Srbija? Možda bi neko svete srpske pravoslavne sportiste trebalo da obavesti da Hrist nije započinjao dan jutarnjom gimnastikom da bi ga nastavio dizanjem 200 kg iz benča, da jevanđelisti nisu igrali tenis, te da svetitelji uglavnom nisu bili neki sportski, nabildovani, mišićavi tipovi, već mahom isposnici.
Koncert je otvorio Novak Ljubojević, džudista i besednik, recitujući kneževu kletvu koja, kao što znamo, glasi: "Ko ne dođe na boj na Kosovo,/ Od ruke mu ništa ne rodilo:/ Ni u polju bjelica pšenica,/ Ni u brdu vinova lozica!" Lazareva kletva, izgovorena leta Gospodnjeg 2018-og, mogla bi da zaplaši jedino poljoprivrednike, i to samo ratare i vinogradare, dočim ne deluje čak ni na povrtare ili voćare.

Doduše, ove godine je kletva zakasnila, pošto je u dobrom delu Srbije grad pobio sve živo po njivama. Biće da nas Bog kažnjava zbog predstojećeg neminovnog priznanja nezavisnosti Kosova, pa nam šalje natprirodne nepogode kako bi nas vratio na pravi, vidovdanski i kosovski put. Ili nam Bog poručuje nešto sasvim drugo. Na primer: "Kupite više protivgradnih raketa, kreteni!"
Nakon kletve, inače tradicionalno hrišćanske fome izražavanja, usledila je beseda Miljana Ćeranića, direktora PSD Sveta Srbija: "Od predaka primljen knežev kosovski zavet prenosi se potomstvu čuvajući viteški izbor kosovskih junaka za svetu Srbiju.

Najvažnija vidovdanska bitka danas je pravo na slobodu, izgradnju, stvaralaštvo i rađanje. Rodimo se da bi opstali, odbranili se i sačuvali kosovski Vidovdan". U srpskom jeziku prvo lice množine od glagola biti glasi "bismo", a ne "bi", ali kome je još do gramatike dok Kosovo gori? Navikli smo se već na to da su najveći srpski rodoljubi, oni koji srpski narod prosto obožavaju, oni koji se zaklinju u srpski jezik – obično nepismeni.
Mogla bi se mnoga pitanja postaviti autoru ovih par nadahnutih rečenica, toliko se besmisla sleglo na mali prostor da bi o tome moglo da se raspreda unedogled. Ipak, usredsredimo se na jedan detalj – "rodimo se da bismo opstali". Kome se autor obraća? Publici? Pa zar u publici ima neko nerođen? Da li može da opstane neko ko nije rođen? Koliko puta čovek može da se rodi? Ako izgovara ovakve budalaštine, i to o našem trošku, i jednom je previše.

Narušavanje srpskog kardiovaskularnog integriteta

Ove godine su se istakli i vidovdanski besednici iz bratske Crne Gore, pogotovo oni koji bi da Crnu Goru vrate pod srpsku šapu. A ako Srbi trenutno nisu u mogućnosti za neku malu, brzu okupaciju – naći će se već neki bratski okupatorski narod da utaži tu slugansku težnju ropske duše. Recimo, Rusi su baš zgodni kao potencijalna okupaciona sila, a za taj poduhvat ih preporučuje i bogato iskustvo na sličnim poslovima.
Jedan od zapaženijih vidovdanskih besednika bio je Marko Milačić koji je uložio amandman na tradicionalno srpsko shvatanje srčanih problema: "Kosovo nije samo srce Srbije, već i srce Crne Gore", što bi svaki srbijanski nacionalista mogao mirno da vidi kao zadiranje u unutrašnje stvari Srbije, možda čak i kao pokušaj nezakonitog prisvajanja teritorije, ali svakako kao narušavanje srpskog kardiovaskularnog integriteta. Uostalom, ova Milačićeva parola nije zgodna čak ni za skandiranje, pa je samim tim njena upotrebna vrednost manja od nule i ništice.
Nije teško uporediti, pokušajte da skandirate: "Kosovo je srce Crne Gore", a zatim pređite na regularnu formulu "Kosovo je srce Srbije" i odmah ćete primetiti razliku. Prvi poklič jednostavno nije primenljiv u navijačke svrhe, uprkos tome što je reč o desetercu, za razliku od drugog usklika koji se kliče sasvim prirodno. Ne vredi, Milačiću, nije lako biti veći katolik od pape niti Srbin od Vučića i Vulina, pogotovo kad nemaš sluha.

Lazarevo treće oko ili četvrti bubreg

Pored mlađahnog Milačića koji ima još mnogo toga da nauči u disciplini busanja u velikosrpska prsa, u vidovdanskoj besedi oprobao se i doajen ovog žanra, njegovo demonsko preosveštenstvo, one & only mitroplit Amfilohije Radović. Doduše, on je usavršio nadgrobne govore uz prigodno vređanje pokojnika i ples na mrtvačkom sanduku, u tome je prosto nenadmašan, ali ni praznične besede mu ne idu loše. Teška srca mora se priznati da je ove godine nadmašio sve konkurente i trebalo bi da bude proglašen za pobednika neformalnog takmičenja u držanju najgluplje vidovdanske besede.

Titulu je pošteno zaradio u Gračanici, gde je na propovedi izgovorio sledeće rečenice: "Podijeliti Kosovo znači podijeliti ćivot Svetoga kralja dečanskog, rasparčati kralja dečanskoga i njegove svete mošti. To znači takođe dijeliti mošti svetih arhiepiskopa pećkih i svetinje koje sijaju ovdje kroz vjekove i sijaće do kraja svijeta i vijeka. Ima i onih koji bi htjeli da stave Kosovo, kosovsku grobnicu, kosovski zavjet na referendum. Staviti na referendum glavu Lazarevu može samo neko ko nema razuma, nema pameti, nema znanja, ni mudrosti, jer Kosovo je glava Lazareva, a njegovo tijelo je u Ravanici. Ovaj drugi dio Srbije to je tijelo Lazarevo. Odreći se glave Lazareve, to znači ostati bezglav, odreći se samog sebe i svog bića, svog zvanja istorijskog, građenja svoje budućnosti na tom krajeugaonom kamenu, na živonosnom grobu Hristovom, na kom je sagrađena i gradi se sva istorija".

To se zove potegnuti tešku verbalnu artiljeriju i ostaviti sve konkurente iza sebe za konjsku dužinu! Oni koji redovno prate kretanja svetih mošti znaju da se u Ravanici nalaze ostaci Lazarevog tela, ali i njegova glava, tako da eventualna podela Kosova ne bi dovela do apokaliptičnog scenarija koji Amfilohije nagovešćuje. Jednostavno, pošto glava Lazareva ostaje u Srbiji, to znači da Srbija neće biti bezglava. Propade mitropolitu metafora, a toliko se oko nje trudio. Ali, šta da se radi, činjenice imaju tu čudotvornu moć da podriju i najlepšu mitologiju, takva im je priroda. A onaj ko pribegava poetskom jeziku morao bi da zna da stih pre svega mora da bude tačan, kao matematička ili muzička formula.

Ima još mučnih problema u Amfilohijevoj besedi, a pošto sam o tome već pisao, što bi rekao moj kolega Bojan Tončić – u nedostatku boljih autora citiraću sebe: "Neka je Amfilohije u pravu, neka je Kosovo Lazareva glava, a ostatak Srbije njegovo telo, ali šta je onda Republika Srpska? Treća Lazareva noga? Otkud velikosrpskim ideolozima, u koje spada i Amfilohije, potreba da prošire Lazarevo telo i posthumno ga učine nakaznim? Šta bi bio bezecovani deo Hrvatske na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica? Lazarev rezervni trup? A šta je Crna Gora koju velikosrpski nacionalisti takođe svojataju? Lazarevo treće oko ili četvrti bubreg?"

Kosovo i Termopili, dva oka u glavi

Amfilohije je ove godine apsolutno zasluženo pobrao lovorike za najgluplju vidovdansku besedu, takoreći bez konkurencije. Takav poetski uzlet, ta količina nadahnuća, takvi izlivi napaćene duše – tome bi mogao da parira samo Matija Bećković, ali je bard, nažalost, ove godine bio zauzet govorancijom o braći Sokolović u Andrićgradu. Bilo je par aforističarskih pokušaja koji su pokušali da se približe Amfilohijevom zanosu, pa ih valja navesti, iako u svojoj nameri nisu uspeli. Autor prvog je glumac Nenad Jezdić, jedan od besednika na davnom mitingu "Kosovo za patike", koji je u intervjuu za Kusturičinu Iskru izrekao sledeću misao: "Vidovdan je početak bez kraja". Dubokoumno, nema šta, zvuči skoro kao neki pravoslavni zen-koan.

Autor drugog aforizma je istoričar Predrag J. Marković, pronalazač kosovskog koda u srpskoj duši, koji je aktivirao narečeni kod i smislio sledeću mudrost: "Uvek treba da imamo na umu da ako je Kosovski mit nazadan i glup, onda to važi i za Termopile na čijem mitu počiva evropska civilizacija". Proglasiti bitku na Termopilima za konstitutivni mit evropske civilizacije nije mali poduhvat, to ipak zahteva bujnu imaginaciju. Pored svih grčkih mitova koji već vekovima doživljavaju najrazličitije interpretacije u svim mogućim umetničkim delatnostima, pored Prometeja, Ikara i Dedala, Orfeja i Euridike, Tezeja, Pandore, Argonauta – setiti se jednog istorijskog događaja i proglasiti ga za ključni mit na kojem je izgrađena evropska civilizacija: za to je potrebna posebna vrsta gluposti. To ne može svako.

Markovićev više nego uspeli pokušaj da kaže nešto nesuvislo otvara i pitanja kosovskog mita, kosovskog zaveta, nebeske Srbije i sličnih mutnih pojmova koji čine osnovni sadržaj jedne pogubne nacionalističke mitologije. To je široka tema koja zaslužuje poseban tekst.

Nastavak slijedi...