Kosovski zavet kao đavolja obmana

Za Antenu M piše Tomislav Marković

Kosovski zavet ponovo jaše. Tako bi se jezgrovito i posprdno moglo opisati mentalno stanje u dobrom delu srpske javnosti, pogotovo onom koji zanosi malo udesno. Istini za volju, otkad je zajahao na talasu takozvanog "buđenja naroda" kosovski zavet nikako nije imao nameru da sjaše, već nam se nakačio na grbaču i sa nje ne silazi. U poslednje vreme, kako se bliži čas za drešenje kosovskog čvora, sve su češći vapaji koji se pozivaju na kosovski zavet, kosovski mit, Lazarevu kletvu, Lazarevo opredeljenje, Obilićevu misao, nebesku Srbiju i slične floskule iz rekvizitarijuma jedne iracionalne političke mitologije. Kad se tome pridruže i novije frazetine tipa kolevka srpstva, 15 posto duše, najskuplja srpska reč, srce Srbije, donji kamen, temelj nacionalnog identiteta, srpski Jerusalim i slične – dobijamo jednu neprobavljivu papazjaniju koju bi brojni pripadnici intelektualne elite da nam prodaju kao najukusnije remek-jelo na svetu. Iako nam iskustvo govori da je dotični bućkuriš koji se predstavlja kao koktel ubitačan, kako po okolinu tako i po onog ko se na to žestoko nacionalno piće navuče, pogotovo ako ne pripada tzv. eliti, već običnom narodu, u tom slučaju najčešće završi kao topovsko meso.

O kosovskom mitu napisani su brojni pametni, akribični, učeni, stručni tekstovi koji ga demontiraju i pokazuju na koje je sve načine taj mit politički upotrebljavan kroz istoriju, naročito od XIX veka i stvaranja nacionalne srpske države. Etnolog i antropolog Ivan Čolović napisao je kapitalnu studiju "Smrt na Kosovu polju" u kojoj je na skoro 500 stranica detaljno dokumentovao istoriju kosovskog mita, kao i silne političke zloupotrebe u nacionalističke svrhe. Sve je već rečeno i tome se nema šta dodati. Naravno, silni kritički tekstovi o kosovskom mitu nisu sprečili crkvenjake, pisce, političare i intelektualce obolele od desnila da nastave s busanjem u vidovdanska prsa i s propovedanjem kosovskog zaveta. Jer oni su imuni na svaku kritiku, racionalne argumente, istorijske činjenice i naučna istraživanja.

Sveta priča u koju se ne sme sumnjati

Evo, pre neki dan istoričar Miloš Ković mrtav hladan piše: "Treba proučiti kako i zašto se srpski identitet održao u dugim vekovima strane vlasti, usred preveravanja, progona, ratova i genocida. Tu je, po mom mišljenju, uloga srpskih svetosavskih i kosovskih kultova ključna, kao i činjenica da su oni čuvani, pre svega, u krilu Srpske crkve. To je jedina srpska institucija koja, uprkos svemu, neprekidno traje već 800 godina. Ona je čuvala naše Svetosavske i Kosovske zavete i davala smisao svim žrtvama koje smo podnosili u borbi za pravo da sami odlučujemo o svojoj sudbini. U njoj skoro da nema onog fatalnog snobizma, prezira prema narodu i obožavanja Zapada, koji tako često pronalazimo u našoj srednjoj klasi. Potrebno je, dakle, da obnovimo predačke zavete". Kad naučnici počnu da pričaju o predačkim zavetima, tu je bog rekao laku noć. A kad zagrajaju patrijarh Irinej, mitropolit Amfilohije, veći deo vlasti i opozicije, pesnici, pisci, istoričari, akademici, uglednici svih vrsta – od te kosovsko-mitske halabuke ne čuje se slabašni glas zdravog razuma.

Kosovski mit/zavet ima status tabua, temelja nacionalnog identiteta, aksioma koji se ne dovodi u pitanje, svete priče u koju se ne sme sumnjati, principa koji stoji iznad svakog pojedinca, njegove pameti i sposobnosti promišljanja. Jednostavno, kosovska tema ima status Mojsijevih kamenih ploča s deset Božjih zapovesti. U stvari, status kosovskog mita je još uzvišeniji i ozbiljniji, budući da u Božje zapovesti niko živ ne veruje u ovom sistemu pravoslavnog nihilizma.

Toliko je snažna i sveprisutna propaganda glede Kosova i pripadajućeg mu mita, toliko je čovek opterećen tom pritiskajućom društvenom silom, toliko je hiljada i hiljada puta ponovljena kosovska zakletva – da je normalnom ljudskom čeljadetu teško da se oslobodi svih tih paramitoloških naslaga i da svojim očima pogleda o čemu se tu zapravo radi. Šta je sadržaj tog takozvanog mita i još takozvanijeg zaveta? Možda uopšte nema razloga da se toj tematici pristupa mrtvoozbiljno i sa poštovanjem? Ostavimo učene rasprave po strani i pogledajmo od kakvog je materijala skrojena kosovska priča koja, reklo bi se, puca po svim šavovima.

Bogorodica piše Lazaru preko svetog Ilije

Opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko opisano je u epskoj pesmi "Propast carstva srpskoga". Na početku pesme sivi soko kreće iz Jerusalima noseći lastavicu, a u nastavku epski pevač pojašnjava da je soko zapravo svetitelj Ilija, a lastavica knjiga, odnosno pismo koje Bogorodica šalje Lazaru. Nebeski poštar Ilija stiže na Kosovo u obličju sokola, spušta caru Lazaru poslanicu u krilo, a poslanica-lastavica sama besedi poruku od Božje majke. Poruka glasi:

"Care Lazo, čestito koleno,
kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome?
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane!
Vitezovi, sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će turska izginuti vojska!
Ako l' voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku:
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš, kneže, s njome poginuti!"
Izbor koji Bogorodica stavlja pred Lazara u njemu budi bujicu misli koje se ovako okončavaju:
"Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je zamaleno carstvo,
a nebesko uvek i doveka'.
Car volede carstvu nebeskome
a negoli carstvu zemaljskome".

Bog nudi vojnu pomoć

Dakle, Lazar odustaje od obećane Bogorodičine pomoći i pobede nad turskom vojskom i opredeljuje se za nebesko carstvo, sledeći Marijine upute. Lazar je okrenuo glavu od prolaznog i okrenuo se večnosti. Tako bar izgleda na prvi pogled. Ima li, ipak, u čitavoj priči nešto problematično? Ako se malo pažljivije pogleda, mnogo toga.
Bogorodica Lazaru nudi pomoć ukoliko se odluči za zemaljsko carstvo. U tom slučaju će, uz Božju pomoć, u Kosovskoj bici izginuti sva turska vojska. Dakle, Hristova majka nudi vojnu pomoć srpskom knezu koji će rezultirati masakrom nad osvajačkom turskom armadom. Takva vrsta pomoći ne može se zamisliti bez Boga i Hrista kao drugog lica Svete trojice, njihova intervencija je neophodna, a i malo je verovatno da Bogorodica radi na svoju ruku, bez konsultacija na najvišem mestu. Ukratko, Bog ljubavi, Isus Hrist, spreman je da pomogne u masovnom pokolju. Jeste da će pokolj biti izvršen nad okupatorima koji idu od zemlje do zemlje i pokoravaju sve pred sobom, nad nasilnicima i osvajačima, ali to ništa ne menja, jer Božja zapovest glasi "Ne ubij", a ne "Ne ubij, osim u samoodbrani, onda možeš i pokolj da napraviš".

Da se podsetimo, kad su predstavnici vlasti došli u Getsimanski vrt da uhapse Hrista, apostol Petar je potegao mač i odsekao uvo slugi svešteničkog poglavara, na šta mu je Hrist rekao: "Vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač - od mača će poginuti". Pritom, Hristu Petrova pomoć nije potrebna, kao ni pomoć bilo kog čoveka. Hrist je Bog i raspolaže kudikamo većom silom od svih zemaljskih vojski i silnika. Da to želi, Hrist ne samo da bi mogao da izbegne hapšenje i raspeće na krstu, već bi u jednom trenutku mogao da ovlada svim zemaljskim carstvima. To je bilo i jedno od iskušenja na koje ga je stavio đavo tokom četrdesetodnevnog boravka u pustinji, što je zapisano u Jevanđelju po Mateju: "Opet ga povede đavo na vrlo visoku goru, i pokaza mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i reče mu: daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se. Tada mu reče Isus: odlazi, satano; jer je napisano: 'Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi'".

Ko želi da bude vojnik, taj prezire Boga

Ali, Hristova snaga nije u zemaljskim dobrima, u kraljevstvima i bogatstvu, u oružanoj sili, već u sili ljubavi. To je jedino oružje kojim se služi, a tu nema nikakve prisile ili nasilja. Njegovi sledbenici su prihvatili tu poruku i njome se rukovodili u sopstvenom životu, uprkos svim mukama kojima su bili izloženi u Rimskom carstvu. Rani vekovi hrišćanstva ne znaju za hrišćanske vojske, niti za oružanu borbu hrišćana protiv pagana, ne. Rani vekovi hrišćanstva obeleženi su mučeništvom hrišćana, stradanjem za veru koju im je Hrist predao. Rani hrišćanski pisci izričiti su u odbijanju svakog nasilja. Sveti Ipolit Rimski, na primer, decidirano kaže da vojnik, ukoliko želi da bude hrišćanin, mora odbiti naređenje da ubija ljude. Nemoguće je biti hrišćanin i ubiti drugo ljudsko biće.
Za katihumene koji se spremaju za krštenje i požele da se priključe armiji, Ipolit kaže: "Ako kandidat ili vernik traži da postane vojnik, oni se moraju odbiti jer su prezreli Boga". Dakle, onaj ko želi da uzme oružje u ruke i da se bori – taj prezire Boga. A ovde u pesmi o Lazarevom zavetu imamo Bogorodicu koja nudi pomoć za oružanu bitku koja će se završiti ubijanjem svih vojnika neprijateljske armade. Takva ponuda svakako nije došla od Hrista, već bi se pre mogla pripisati onom ko je Hrista kušao u pustinji. U teološkoj literaturi bi se ovakva ponuda pre mogla okarakterisati kao demonska prelest.

Nebesko carstvo se ne dobija ratovanjem

Dobro, neka je carstvo zemaljsko kao opcija stavljeno na sto da bi Lazar mogao da se odluči za carstvo nebesko, ali hajde da vidimo kakvo je to drugo carstvo i čega to nebeskog ima u njemu. Druga, nebeska opcija, podrazumeva da Lazar sagradi crkvu na Kosovu, da u njoj pričesti vojsku i da svi izginu u Kosovskoj bici, uključujući i komandanta. Dakle, i u drugoj opciji će doći do bitke i klanja, samo uz prethodno pričešće, mada bi se ratnici verovatno pričestili i bez Bogorodičine preporuke, samo će ishod biti drugačiji: potpuni poraz i masovna pogibija. Pre nego što se srpski vojnici presele u carstvo nebesko, moraće da pruže otpor zavojevaču i da ubijaju neprijateljske vojnike. Dakle, knez Lazar i njegova vojska će dobrovoljno otići u smrt, znajući šta ih čeka, ali će zadobiti carstvo nebesko, žrtvujući sebe na Kosovom polju.

Tu se nameće jedno prosto, možda i preterano racionalno pitanje: A zašto bi onda uopšte pružali otpor i ratovali? Zašto ne bi mirno sačekali tursku vojsku, kao što je Hrist dočekao gonitelje u Getsimanskom vrtu, pa šta im bog da? U tom slučaju bi većina čak i preživela, jer su okupatorima njihovi budući podanici svakako korisniji živi nego mrtvi. A i ako su već pristali na smrt, ako su se oprostili od života, zašto na onaj svet ne bi prešli ne krvaveći ruke? Najveći problem s nebeskim carstvom, kako je predstavljeno u epskoj pesmi, jeste to što se ono dobija u ratu, a to je u suštinskoj suprotnosti sa izvornim porukama hrišćanstva. U ranoj crkvi nema vojevanja, nema rata, nema bitaka, ima samo mučeništva. Ako strogo pogledamo, ono što se predstavlja kao kosovski zavet teško da može da se poveže s Hristom. Kosovski zavet nije čak ni jeres, već grubi falsifikat hrišćanstva. Ili čak đavolja obmana.

Ruganje carstvu nebeskom

Naravno, teško je očekivati od čitavih naroda i država da slede Hristov put. To je zapravo i nemoguće, jer je svet pogružen u zlo, gde vlada zakon jačeg, gde se sluša samo slepa fizička sila. Hrist je uneo svetlost u takav poredak koji je u vlasti đavola, kneza ovoga sveta, a njegov primer su sledili mnogi pojedinci u vekovima koji su došli. Francuska filozofkinja i mističarka Simona Vej kaže da ako bi neki narod odlučio da dosledno sledi Hristov put, to bi neminovno dovelo do nestanka tog naroda, ali bi taj nestanak bio nešto ogromno, najveličanstvenije što se dogodilo u ljudskoj istoriji. Kao što je najveća pobeda u istoriji čovečanstva ono što izgleda kao najstrašniji poraz – Hristova smrt na krstu. Jer je njegovom žrtvom pobeđena smrt.

Simona Vej nije očekivala od naroda i država da krenu tim putem Golgote, ali jeste od sebe. Umrla je u avgustu 1943. godine od iscrpljenosti glađu, jer je odbijala da jede, iz solidarnosti sa žrtvama rata. Kao što je Hrist uzeo patnje sveta na svoja pleća i bio razapet, tako je i Simona Vej uzela na sebe patnje onih koji su mučeni i ubijani u Drugom svetskom ratu, sve do sopstvene smrti. To se zove opredeljenje za carstvo nebesko. I projavljivanje carstva nebeskog na zemlji. Kao što se carstvo nebesko projavljuje u svakom činu nepristajanja na poredak zla, mržnje, nasilja, surovosti, pohlepe, laži koji vlada ovim svetom.

Nije bilo previše ljudi u istoriji kojima je nebesko carstvo bilo važnije od zemaljskog, a takvih teško da je uopšte bilo među feudalnim kneževima i velmožama. Stvarati od jedne srednjovekovne bitke mit, pretvarati feudalnog vladara u zatočnika nebeskog carstva, i to još ovako nakaradno shvaćenog, predstavlja ruganje malobrojnima koji su svoj život posvetili, a često i žrtvovali carstvu nebeskom.

Kosovski zavet nije deo istinske hrišćanske tradicije, već pre deo izdaje hrišćanstva i suštinske, radikalne revolucionarnosti jevanđelja koja je započela još od četvrtog veka, kad hrišćanstvo postaje zvanična religija Rimskog carstva. Tada je odanost nebeskom carstvu zamenjena paktom sa zemaljskim carstvom i njegovim vladarima. Kao i sa onim ko je pravi gospodar zemaljskih careva, boljara, vlastelina i velmoža – knezom ovog sveta. Na prvi pogled je delovalo da su hrišćani zadobili "sva svetska carstva i njihovu slavu", ali realno govoreći – samo su podlegli trećem đavolovom iskušenju. Kosovski zavet je samo jedno malo poglavlje u toj istoriji krivotvorenja jevanđelske poruke i prilagođavanja zemaljskom poretku koji je sagradio pali čovek.