Srbija – tri boje crno

... nasuprot ostatku regiona, ali i normalnog dijela svijeta...

Piše: Milivoj Bešlin

“Vi što ulazite - ostavite svaku nadu!” 

Dante Aligijeri

Vladajuća politika u Srbiji ne propušta priliku da vlastito društvo stavi nasuprot ostatku regiona, ali i normalnog dela sveta. U tom naporu, ni jedna prilika nije loša da se još malo razbukta nacionalistička mržnja, da se pokaže neprijateljstvo prema susedima, podstaknu najniže i najgluplje strasti destruktivne politike identiteta.

Svetsko prvenstvo u fudbalu čitavoj planeti je donelo mesec dana okrenutosti igri i možda baš zbog toga naša civilizacija danas podseća na helenski svet u antičko doba u vreme Olimpijskih igara, kada su privremeno prestajali ratovi i neprijateljstva. Prema ocenama i stručnjaka i laika svet odavno nije gledao bolji i kvalitetniji fudbal, čitava planeta je poslednjih nedelja vežbala lepšu stranu života, a mnoge neprijatne ekonomske i političke teme skrajnute su u drugi plan. U senci su ostale i somnabulne izjave najbizarnijeg i najdestruktivnijeg američkog predsednika u istoriji.

Mimo svijeta

U takvim okolnostima, većinska Srbija je rešila da, ipak, bude mimo sveta. Ništa novo. Umesto da pokrene pitanje odgovornosti svojih skromnih rezultata na fudbalskom prvenstvu, sramotnog ponašanja i imbecilnih tvitova politički nametnutog selektora koji je obrukao i zemlju i reprezentaciju, vlast personalizovana u Aleksandru Vučiću i njegovim pomahnitalim medijima rešila je da nezadovoljstvo i frustracije građana ekonomski najnerazvijenije zemlje regiona usmeri ka fudbalski uspešnom susedu – Hrvatskoj.

Nikada zalečeni navijač na mestu trenutnog autoritarnog lidera Srbije i šef jedine preostale funkcionalne političke partije još pre početka prvenstva nagovestio je u kom smeru će se kretati stvari. Obećavajući fudbalerima poveću sumu novca iz budžeta, iako nema tih ovlašćenja, Vučić ih je upozorio na švajcarsku reprezentaciju i Albance u njoj. Onda je došao poraz od Švajcaraca, Džaka i Šaćiri su preko noći postali neprijatelji broj jedan u Srbiji koja je danima plamtela gnevom zbog provokativnih mahanja prstima švajcarskih reprezentativaca. Bio je to, kažu, znak orla, simbol velike Albanije, vikali su zagovornici velike Srbije tih dana. Tri prsta i slični simboli su stvar potpuno na mestu, izgleda.

I dok je Srbija tonula u antialbansku histeriju podstaknutu najotvorenije rasističkim komentarima i naslovnicama režimskih medija, Hrvatska je nizala pobede na fudbalskom prvenstvu. I odjednom, Srbija dobija novog neprijatelja koji želi da je uništi i ponizi, kako su penile režimske marionete i njihovi mediji – Hrvatsku. Kao iz lošeg udžbenika psihologije, frustracije su porasle do neslućenih visina. Mediji i tabloidi pod kontrolom režima i ekstremniji deo vladajuće stranke nisu se ustručavali da građane, sportske komentatore, pa čak i najpoznatiji srpski izvozni brend – Novaka Đokovića, nazovu najpogrdnijim rečima („psihopate“, „kurvetine“, „ludaci“, „bolesnici“, itd). Zloupotreba i banalizacija Jasenovca u dnevnopolitičke svrhe se već podrazumeva. I kao što je napisao sociolog Aleksej Kišjuhas: „Nije se smeo dogoditi Tompson na proslavi. Ali, jedni imaju Tompsona u autobusu fudbalske reprezentacije, a drugi Šešelja u Skupštini narodne reprezentacije. Šta je tačno odvratnije?” Možda je ohrabrujuće u svemu to što je značajan deo društva u Srbiji dokazivao svoju emancipovanost ili opozicionu orijentaciju, navijajući za reprezentaciju Hrvatske.

I dok se bliži finalu dijalog o Kosovu i sporazum koji bi trebalo da potpišu Beograd i Priština, vlast je usmeravala neprijateljstvo javnosti ka zapadnim susedima. Osim Hrvatske, na dnevni red je došla i Crna Gora zbog slanja dva oficira u misiju Kfora na Kosovu. Ostalo je nejasno, kako je to „neprijateljski gest“ prema Srbiji, kako se čulo iz samih vrhova vlasti u Beogradu, ako je upravo misija na Kosovu, koju čine vojnici NATO-a, došla tamo na temelju sporazuma Srbije i Severnoatlanskog saveza i to sa ciljem zaštite srpske manjine i njenih sakralnih objekata na Kosovu.

Granice se ne brišu gumicom

Ipak, kao i obično, postoji grupacija gora i od srpske političke elite. To je njena intelektualna elita. I tragom rečenice slavnog Erika Hobsbauma, da su istoričari najveće štetočine, trebalo bi krenuti od banjalučke objave potpredsednika SPS-a i istoričara Predraga Markovića da na Drini „ima neka granica, koja je privremena” i da će se „predsednik Srpske Milorad Dodik sa svima nama potruditi da je izbrišemo”. Za sve naivne i umereno inteligentne, ponovimo i ovoga puta. Granice se ne brišu gumicom, države ne nestaju mirno, velikodržavne ideje se ne realizuju bez ratova, ratovi ne postoje bez zločina, zločini su uvek usmereni protiv civila. Dakle, bez dileme, bila je to najava novog rata i belodani dokaz da dominantni deo srpske intelektualne elite nastavlja zločinački i velikosrpski projekat čija se realizacija odvijala od 1991. do 1995. godine.

I tada, mentalnu i medijsku pripremu rata, formulisanje njegovih ciljeva, metode i protagoniste je odredila upravo intelektualna elita još od sedamdesetih, a vrlo otvoreno tokom osamdesetih godina 20. veka. Ključni čovek tadašnjeg srpskog saveza elita, koji je vršio opsežne pripreme za ratove devedesetih je bio Dobrica Ćosić, bliski rođak pomenutog istoričara, čiji je upravo Marković bio štićenik. Veći problem od Markovićevog uticaja u srbijanskoj intelektualnoj čaršiji je njegov položaj potpredsednika vladajuće SPS – partije koja je srce sistema koji razara i društvo i državu u Srbiji već blizu tri decenije, ali i partije koja je bila ključni inspirator nacionalističke i ratne politike, kao i rodonačelnik endemske korupcije i srastanja države sa kriminalom.

I ako bi se i pomislilo da je ovo najkonzervativnije i najretrogradnije stanovište, onda bi pre svega bila reč o nepoznavanju društva i situacije u Srbiji. Opoziciona alternativa, intelektualna i politička koja se stvara, učinila je da se sve režimske histerije i kampanje mržnje učine prihvatljivijim. Heroji novog opozicionog saveza po ekstremizmu i gluposti ovih dana su nesumnjivo nadvisili i naprednjačko-radikalski govor mržnje. Tako se međunarodno korumpirana (vid. http://www.anti.media/istrazivanja/dosije/jeremic/) mlada vedeta srpske opozicije, Vuk Jeremić, susreo sa optuženim za terorizam i pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, Andrijom Mandićem. Ako je verovati saopštenju, Jeremić je iskazao „podršku i solidarnost“ političarima koji su za ruski novac pokušali da izazovu krvoproliće u Crnoj Gori, kako pokazuje javni višemesečni postupak pred Specijalnim sudom u Podgorici.

„Pravi patriota“, kako nazivaju Jeremića, će za razliku od vlasti u Beogradu, efektivno zaštititi Srbe u Crnoj Gori, najavljuju u nacionalističkom političkom savezu, koji već godinama pokušava svim sredstvima da podrije državu Crnu Goru. Podrška Jeremiću je znak da njegova i Tadićeva politika destrukcije Crne Gore nije zamrla, čak je i radikalizovana. Tako je ovaj miljenik otpadničkih režima u svetu izjavio i da će prioritet spoljne politike kada se oni vrate na vlast biti „zaštita osnovnih ljudskih prava Srba koji žive van granica Srbije”, navodeći primer Crne Gore kao jedinog građanskog društva u regionu. „Šokiran sam u kakvoj je situaciji naš narod tamo. S izuzetkom teritorije KiM, Srbi u Crnoj Gori su danas najugroženiji narod na evropskom kontinentu.” Dakle, tretiranje Srba u regionu kao „sudetskih Srba“ (Boro Krivokapić) što je bio, podsetimo se, suštinski uzrok ratova na postjugoslovenskom prostoru devedesetih godina, ugaoni je kamen nove nacionalističke opozicije u Srbiji. Diktatorski režim u Kremlju koji, takođe, koristi ruske manjine u susednim zemljama kao „casus belli“ (uzrok rata) protiv Gruzije ili Ukrajine, biće ovim stavom veoma obradovan.

Zamrznuti konflikti

U Crnoj Gori se istakao i novi lider nestajuće Demokratske stranke. Neuverljiva i lišena političkog talenta, marioneta Dragana Đilasa je u danu u kome je prećutala oslobađajuću presudu Crvenim beretkama za oružanu pobunu (što je početak priče o ubistvu Zorana Đinđića ), dala intervju podgoričkom proruskom tabloidu „Dan“. Na tragu svog saveznika Jeremića, čuvar mesta predsednika DS u letnjem periodu je nastavio svoju huškačku kampanju mržnje prema Crnoj Gori, što je bio njegov jedini politički zadatak i legat kada ga je Boris Tadić poslao kao srbijanskog ambasadora u Podgoricu. Sva perverznost ovog politički skandaloznog postupka se sadržala u tome što je prećutana oslobađajuća presuda onima koji su svojom pobunom doveli do tragičnog ishoda 12. marta (atentat na premijera Zorana Đinđića 2003.) a intervju je dat listu koji je osnovala vojna obaveštajna služba u vreme Miloševića, ista ona čiju ulogu u atentatu na Đinđića je trebalo da utvrdi nezavisna istraga političke pozadine, do koje nikada nije došlo. List „Dan“ je najzad bio jedna od udarnih pesnica medijske pripreme za atentat na Đinđića, kako su pokazala istraživanja. Rečju, Demokratska stranka nestaje, onako kako je i živela, nečasno, kao potkupljiva nacionalistička ispostava.

Ako su vlast i njeni mediji koristili svetsko prvenstvo u fudbalu za raspirivanje nacionalističkih strasti u regionu, desna opozicija ih je i u tome nadvisila. Tako je jedan od lidera Đilasovog „Saveza za Srbiju“ koji se stvara, Boško Obradović, u vreme utakmice Hrvatska-Engleska tvitnuo: „Teško je reći ko nam je bio veći dušmanin. Ustaško-vatikanski koljači iz Jasenovca ili ratni zločinci iz Londona?“ Tako govori „demokratska“ alternativa Vučiću, a pored nje on mora biti prilično dugovečan. Na nesreću, imun na lidera ljotićevsko-klerofašističkih Dveri nije ostao ni jedini liberalni list u Beogradu – Danas. On je u svom rođendanskom broju čitaocima nedavno „servirao“ Boška Obradovića kao novu opozicionu nadu koju je potrebno normalizovati i humanizovati, pa sledstveno tome pokazati njegovo ljudsko lice.

Ipak, suština delovanja intelektualnih i političkih perjanica novog opozicionog Saveza svodi se na zagovaraje prekida srpsko-albanskih pregovora u Briselu i teoriju zamrznutog konflikta na Kosovu. I sve to uz neizostavnu klerikalnu i neofašističku mistiku i ideološke tlapnje o „kosovskom zavetu“, „vidovdanskoj etici“, Lazaru i „carstvu nebeskom“. Ali, ostaje ključno pitanje šta znači zamrznuti konflikt? Reč je o nameri da se otpočne novi oružani konflikt. Kosovo je od Srbije nezavisno, rat je 1999. okončan kapitulacijom jedne strane, stotinak država je priznalo kosovsku nezavisnost, Međunarodni sud je na upit Srbije presudio da je kosovska Deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, institucionalno je reč o zaokruženoj državi itd. Konflikt, dakle, ne postoji. Ali srpska nacionalistička opozicija, ekstremno-desničarski intelektualci, crkva i posebno važno, sada i zvanična Rusija, kroz reči Sergeja Železnjaka, zagovaraju prekid pregovora u Briselu i stanje zamrznutog konflikta. Narativ o zamrzutom konfliku se mora uvek i jedino čitati kao najava novog rata i oni o tome otvoreno govore, uz ogradu, kada se steknu spoljne okolnosti.

***

Kao zaključak svega navedenog, razlika između režima i opozicije je što bi vlast u Srbiji, njene partije i intelektualne perjanice rat rado videle i pokrenule na zapadu, protiv Bosne i Hercegovine, ni Hrvatsku ne treba isključiti, a desna opozicija okupljena oko tajkuna Đilasa rat vidi na jugu, protiv Kosova i u perspektivi Crne Gore. Jedni se zaklanjaju iza teze o „brisanju granice na Drini“, a drugi iza narativa o „zamrznutom konfliktu“ i „zaštiti Srba u regionu“. U širem smislu, za razliku od pretežno ruralnog, demagoško-populističkog i sekularnog nacionalizma i šovinizma koji širi i podstiče režim, Srbija je sve izraženije suočena sa potencijalno mračnijom alternativom.

Opoziciona politička i intelektualna scena nam nudi precizno i jasno profilisanu ideologiju intelektualnog klerofašizma koga u svojoj antivučićevskoj obnevidelosti normalizuju i liberalni i donekle prozapadni mediji u Beogradu. Tako se leta 2018. Srbija klati između kuge i kolere, između dve vrste desničarskog ekstremizma, sluđena sve težim životom običnog čoveka koji nikako da pronađe vezu između zastrašujuće naciekstremističke ideološke orijentacije društvene elite i vlastitog života potonulog u beznađe i bedu. Dok se ne demokratizuje, a to znači odustane od autoritarnog velikodržavnog nacionalizma, Srbija će, opoziciona ili vladajuća, predstavljati opasnost za čitav region i središni faktor njegove destabilizacije. Ostaje samo pitanje, može li se demokratizovati u sadašnjim okvirima i u ovako nepovoljnim spoljnopolitičkim okolnostima?!