Irinej u Crnoj Gori ili Jasenovac na pjenu od mora

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Krenuo patrijarh Irinej u manje-više prijateljsku posetu Crnoj Gori, da obiđe pastvu pravoslavnu, da vidi kako narod srpski živi u susednoj zemlji, te da proveri kako stoje milionski poslovi firme čiji je generalni direktor. Patrijarh je prvo bio pomalo iznenađen što se jedna srpska zemlja i dalje nalazi van srpske matice, niko mu nije javio da se Crna Gora otcepila od Srbije, podređeno sveštenstvo i vladičanstvo od njega brižljivo kriju tu informaciju već godinama da njegovu svetost, nežnu dušu, ne bi strefila kap ili šlog pri sudaru sa surovom realnošću.

Dobro, pomisli patrijarh u srcu svom, stanje rascepljenosti srpskog bića ionako je privremeno. Nije daleko dan kada će se sve srpske zemlje ponovo naći pod istim krovom: srpska Crna Gora, srpska Bosna i Hercegovina, pola srpske Hrvatske, srpska Makedonija, srpsko Kosovo i još srpskija Metohija, srpski Temišvar, srpska Sent-Andreja, srpski delovi srpskog Beča, pozamašno parče srpskog Čikaga i još poneka vekovna srpska teritorija. Javili su mu iz moskovske centrale da su se Tramp i gospodar Putin u Helsinkiju dogovorili o podeli sveta, izgleda da će srpske zemlje pripasti Rusiji, najzad ćemo postati ruska gubernija, tako da nema razloga za brigu. Pa nije uzalud Tramp pre neki dan proslovio da neće braniti Crnu Goru ukoliko je napadne Rusija. To je više nego jasan znak da naše vreme tek dolazi.

Koncentracioni logori za Srbe

Zabavljen takvim mislima Irinej nije odmah video kakvo je stanje na terenu. Tek kad se prenuo iz slatkih sanjarija o Džinovskoj Srbiji kao delu Gigantske Rusije, primetio je da nešto nije u redu. U prvi mah nije verovao svojim očima, protrljao je očne kapke, uštinuo se da se uveri da je budan, ali se ispostavilo da ne sanja, već da su najcrnje noćne more postale java. Na sve strane po Montenegru otvoreni koncentracioni logori za Srbe koji rade u tri smene. Srbe ubijaju maljevima, kolju ih kamama, kopaju im oči, čupaju jabučice, ne štede ni decu u kolevci u nameri da ih potpuno istrebe.

Srpsku odojčad pakuju u džakove, a potom ih bacaju u Moraču da se udave. Krvnici su u logorima razvili raznovrsne oblike mučenja – metalnim predmetima zarobljenicima čupaju nokte na rukama i nogama, ljude oslepljuju zabijajući im igle u oči, meso im kidaju a zatim sole. Takođe ljude žive deru, sekačima za žicu odsecaju im noseve, uši i jezike, šila im zabadaju u srce. Ćerke siluju pred očima majki, a sinove muče pred očima njihovih očeva. Strava i užas, teror i pokor!

Krv je moje svjetlo i moja tama

Irineju je prosto zastao dah od surovih prizora kojima je svedočio, jedva je nekako došao k sebi. Zapanjen genocidom nad srpskim narodom koji se odvijao pred njegovim očima, patrijarh se uputio u obližnji hram da se pomoli Bogu ili već nekom nadležnom organu, recimo Putinu Svedržitelju, za spas vaskolikog srpstva. U porti crkve Irineja je presreo ispijeni Srbin praznih očnih duplji i obratio se njegovoj svetosti potresnim rečima: "Krv je moje svjetlo i moja tama. Blaženu noć su meni iskopali sa sretnim vidom iz očinjih jama; od kaplja dana bijesni oganj pali krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči zgasle na mome dlanu".

Gle, malo jedanaesterac, malo aleksandrinac, pomisli isprva patrijarh u poetskom naletu, ali mu pažnja ubrzo premesti fokus sa forme na sadržinu. Osetljivo patrijarhovo srce više nije moglo da izdrži uznemirujuće prizore srpske patnje, grunuše mu suze, poče da grca nad zlosrećnom sudbinom srpstva kojem svako malo neko radi o glavi. Tad mu priđe mitropolit Amfilohije da ga malo uteši. Reče mu da su patnje Srba u Crnoj Gori besprimerne, ali da je Bog na njihovoj strani.

Strašno je šta sve Srbi trpe. Evo, njega lično, Amfilohija, preklali su već šest puta i usput streljali, Velibora Džomića su nekoliko puta rastrzali konj'ma na repove, četnički vojvoda Andrija Mandić takođe je višekratno poginuo za srpstvo, Nikoli Maloviću uskraćuju pravo da se kupa u srpskom moru, a postoje indicije da će i proti Jovanu Plamencu ukinuti kolumnu na In4s, pa više neće moći da prosvećuje ostatke zaklanog srpskog naroda pričama o tome kako su izdajnici koji se obrazuju na Zapadu, a potom vraćaju u domovinu, zapravo janjičari koji umesto mačem vitlaju liberalnim zapadnjačkim duhom u zlogukoj nameri da zatru srpski identitet.

Crnogorska Endehazija za početnike

Prevršila dara meru, pomisli patrijarh Irinej, i pozva odmah redakciju "Dana" da urbi et orbi saopšti kako stvari stoje. U intervjuu za ovaj list odan našoj stvari (srpski: cosa nostra), Irinej je naglasio da današnji položaj Srba u Crnoj Gori može da se uporedi sa položajem Srba u Hrvatskoj u doba Endehazije (hrvatski: NDH). To izusti, pa se malo opusti. Nakon patrijarhovog otkrića šta se zapravo zbiva sa nesrećnim Srbima u srpskoj Sparti, i to iz prve ruke, na osnovu proverenih informacija koje je saznao od sopstvenih očiju, mitropolita Amfilohija i predsednika Srpskog nacionalnog saveta Crne Gore Momčila Vuksanovića – usledio je čitav niz podmuklih, podlih i brutalnh napada na prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve. Zlikovci su u više navrata pokušali da mu smrse konce, čak su mu podmetnuli i eksploziv u skromni službeni audi A8, ali je patrijarh pretekao sve mučke nasrtaje na sopstvenu ličnost i telesni integritet.

Čim je čuo patrijarhov vapaj, oglasio se krikom i Nenad Popović, ministar u Vladi Srbije zadužen za inovacije nečega i tehnološki razvoj ničega, inače ruskokolonaš po vokaciji i finansijskom ubeđenju. On je raspalio žestoko, kao iz "kaćuše", rekavši da crnogorske vlasti nad Srbima "uporno i sistematski sprovode identitetski genocid" i da podržava izjavu Irineja, posebno u delovima gde je klimava, pa joj je neophodan podupirač. Srpskom identitetu se u Crnoj Gori izgubio svaki trag, najverovatnije je i on završio u konc-logoru, zajedno sa svojim nosiocima. Nekoliko očevidaca je posvedočilo da su svojim očima videli kako krvnici naoružani latiničnim kamama nasrću na nezaštićenu, goloruku ćirilicu.

Neka ćirilična slova se vode kao nestala, a druga su preklana latiničnim dijakritičkim znacima i već su podlegla ranama, tako da ćirilična azbuka u Crnoj Gori trenutno broji između 24 i 26 slova. Popović je upozorio da je genocid izvršen i u specifičnim logorima smrti koji se predstavljaju kao crnogorske čitanke, tu su netragom nestali mnogi srpski pisci, a vaskolikom srpstvu najteže pada što su se među njima našli Dobrica Ćosić i Matija Bećković, uprkos tome što su njih dvojica oduvek želeli da stradaju za srpstvo, samo im se nekako nije dalo, za razliku od hiljada i hiljada onih koji su, vođeni njihovim teorijama, završili po stratištima.

Patrijarh sa dna jame

Jedva je nesrećni patrijarh izvukao živu glavu i dokopao se svog skromnog patrijaršijskog dvora u strogom centru Beograda. Nekako je uspeo da se iskobelja sa dna jame, pentrajući se preko leševa, baš kao u poemi "Jama" Ivana Gorana Kovačića. Tek kad se obreo u bezbednom okruženju mogao je malo da odahne, da smiri ljutu buru duše svoje i sabere misli, utiske i otiske. Odmah je primio u audijenciju ministra Nenada Popovića, pa su jedan drugom plakali na ramenu, proklinjući zlu sudbu koja je Srbima namenila vekovnu ugroženost i neizvestan opstanak u neprijateljskom okruženju.

Ministar i patrijarh, dva tela – jedna ruska duša, bogoradili su i bugarštili nad srpskim usudom, moleći se Bogu Ocu Vladimiru Velikom da što pre naoruža vojsku i krene u oslobađanje jugozapadnih ruskih pokrajina, e da bi se stradanje Srbalja od bezbožnih crnogorskih vlasti koje ne veruju u ruskog hazjajina najzad prekinulo.

Dok su njih dvojica u dalekom Beogradu, na bezbednoj distanci, suze lili i za junačko pitali se zdravlje, širom Crne Gore nastavljen je genocid nad Srbima, Srpkinjama, Srpčadi i vaskolikom Srbadijom.

Prema pretposlednjim informacijama, antisprske crnogorske vlasti umalo da spreče održavanje parastosa svetom Draži Mihailoviću, velikom Srbinu koji je osuđen na smrt i postradao mučeničkom smrću od zločinačke komunističke ruke samo zato što je njegova vojska sarađivala sa nacističkim okupatorom, te usput pomalo klala Bošnjake i antifašiste po Bosni, Crnoj Gori i Srbiji, više rekreativno.

Koliko daleko ide mržnja prema svemu što je srpsko! Vaistinu, genocid! Nije lako Srbima u Crnoj Gori. Patrijarh je možda čak i bio preblag u svojoj osudi. NDH je bila bolja!