Srbija, ukleta zemlja

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Dovoljno je otići na kratak odmor od nedelju dana, isključiti se sa neta, ne gledati TV, ne čitati novine, ne pratiti nikakve vesti – da bi se potpuno zaboravilo na ovo što se kod nas prilično optimistički naziva stvarnošću. Povratak u svakodnevlje zagađeno raznim političkim ludorijama i gadostima nije bolno, kako bi se moglo pomisliti, jer se čovek vremenom navikne na grozno stanje društva u kojem živi, već nosi začudan utisak – kao da smo pristigli u neku zemlju iz mašte, u neki začarani predeo u kojem ljudi žive isključivo u utvarnim obmanama vlastitog uma. Dovoljno je udaljiti se na kratko od srpske medijske stvarnosti da bi se odmah po povratku stekao utisak da smo se vratili u ukletu zemlju.

Nasuprot uvreženom mišljenju da tzv. naši prostori pate od viška istorije, meni se čini da je glavna boljka našeg društva – manjak realnosti. Jer ovo u čemu živimo više podseća na neki džinovski Bedlam, nego na ljudsku zajednicu koja se bavi realnim životnim problemima i svoju energiju, vreme, nade, emocije ulaže u nešto postojeće. Kad sam po povratku s odmora pitao jednog prijatelja šta sam propustio, rekao mi je: "Propustio si samo srbijatriju, ali to je samo metastaza". I zaista, kratkim pregledom vesti stiče se utisak da je bolest dobrano uznapredovala.

Razgraničenje s mozgom

Izgleda da je ključna reč ove sezone "razgraničenje". Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zalaže se za etničko razgraničenje s kosovskim Albancima, u tom naumu pridružio mu se ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a tu su i drugi odani podanici da potvrde vođinu genijalnost, pre svih uvek poslušni ministar odbrane Aleksandar Vulin, zadužen za napade na susedne države. Kakvo sad razgraničenje?

Zar Kosovo nije nezavisna država već godinama? I zar se to razgraničenje svojevremeno nije zvalo podela Kosova, za šta se zalagao Dobrica Ćosić, ideološki otac vaskolike srpske političke elite? Koliko se sećam, pokušaj etničkog razgraničenja već je izvršen početkom 90-ih godina prošlog veka, dosta neslavno. Taj pokušaj rezultirao je propašću velikosrpske ideje i stradanjem desetina hiljada ljudi, etničkim čišćenjem, genocidom, masovnim pljačkama, raseljavanjem miliona ljudi i sveopštim razaranjem.

Novo crtanje granica na Balkanu otvorilo bi još jedan krug pakla i nasilja, po starom dobrom običaju. Imaju li naši politički lideri ikakvu ideju u glavi koja ne bi unesrećivala i uništavala ljudske živote? Ne mora da bude ništa genijalno, nek bude i neka skroz glupava ideja, ali neka bar ne bude opasna po život. Ili se od naših političkih vođa ne može očekivati da ne budu opasni po okolinu? Izgleda da im preuzimanje osobina toksičnog otpada spada u opis radnog mesta.

Savez za duboko zamrzavanje

Srećom, tu je opozicija koja bi, što i sama reč kaže, trebalo da ima drugačije, bolje, naprednije ideje od garniture koja je na vlasti. Opozicioni Savez za Srbiju takođe ima lukav plan za Kosovo označen ledenom šifrom "zamrznuti konflikt". Što će reći – neka sve ostane kako jeste, da mi lepo sačekamo povoljnije političke prilike u svetu i okolini, to jest da Rusija ojača i krene eventualno u neki rat s Evropom, pa da se usput okoristimo situacijom, proteramo tih par miliona Albanaca s Kosova, pobijemo koliko nam se da, počinimo opet neki omanji genocid, naravno – opljačkamo ih pre proterivanja (inače, čemu toliko nasilje ako ne donosi konkretnu korist) i vratimo svetu srpsku zemlju u granice naše vrle Srbije.

Zaista odličan plan, kako su samo uspeli da ga naprave. Da li su Vuk Jeremić & comp. sve sami smislili ili im je neko pomogao? Nije lako doći do ovako genijalnog programa i rešenja za Kosovo, mora da je čitav trust pilećih mozgova godinama radio na tome. U sveukupnom zbiru imamo saznanje da nemamo ni vlast ni opoziciju, već brod ludaka koji se neće smiriti dok im plovilo ne završi na dnu mora, sa celokupnom posadom.

Srećom, ta posada se iz godine u godinu osipa, brojno stanje se postojano smanjuje. Prema poslednjim istraživanjima, 63 posto mladih želi da napusti Srbiju u potrazi za poslom i boljim životom. Taj podatak je, usput budi rečeno, jedan od retkih prodora realnosti u ovu medijsku magluštinu koja se lažno predstavlja kao stvarnost.

Briga za Srbe u regionu s preponama

Nije Kosovo jedina uzaludna tema koja dominira srpskim javnim prostorom, tu se ipak neguju pluralizam i šarolikost. Među temama koje nisu usko vezane za rešavanje problema Kosova koji ne postoji, posebno se ističe položaj Srba u regionu. Razni medijski delatnici su zapenili i upozoravaju na pošasti koje vrebaju nesrećne Srbe, ugrožene po nacionalističkom difoltu.

Što je najluđe, izgleda da su nad zlehudom sudbom Srbalja u okruženju najzabrinutiji Rusi, valjda po službenoj dužnosti.
U sportskoj disciplini "briga za Srbe u regionu s preponama" posebno se istakla medijska ispostava Kremlja poznata pod satelitskim imenom Sputnjik (da se još jednom podsetimo, to je onaj medij čiju je delatnost Evropski parlament izjednačio s propagandom Islamske države).

Evo kako izgleda najava jedne sputnjikovske emisije: "Kakva su prava Srba u regionu i zašto ih često percipiraju kao građane drugog reda? Da li Srbi imaju instrumente da se izbore za svoj bolji položaj? Šta država Srbija može da im pomogne i da li im pomaže dovoljno?"

Na suznu zabrinutost za Srbe koji su zatvoreni po konc-logorima i skončavaju po jamama nadovezuje se alarmantno gorući naslov na Sputnjiku: "Dogorelo: Zastupnici dva miliona Srba stižu u Beograd — po odgovor". O čemu se radi? Gde je dogorelo i zagorelo? "Predstavnici Srba iz osam država regiona okupiće se krajem godine u Skupštini Srbije u potrazi za odgovorima kako sačuvati nacionalni i kulturni identitet našeg naroda", a taj skup svih regionalnih Srbalja u matici inicirao je predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Miodrag Linta.

Srbi su najugroženiji u Srbiji

Dotični je glavni junak još jednog zebljivog teksta naslovljenog patnjom jada: "Zašto je u Crnoj Gori teško biti Srbin". Tako se pita dušebrižni Linta, retorički, pa kaže "da su Srbi u Crnoj Gori diskriminisani i da su ugrožena njihova osnovna prava". A kako su to Srbi ugroženi u Crnoj Gori koju patrijarh Irinej onomad mrtav hladan uporedi sa NDH? Kaže Linta - "prema poslednjem popisu stanovništava u Crnoj Gori srpskim jezikom govori najveći broj građana te zemlje, ali srpski jezik u Ustavu nije službeni, već se tretira kao jezik drugog reda".

Eh, kad smo već kod popisa, u poslednjih nekoliko decenija procenat Srba u Crnoj Gori popeo se sa skromnih sedam posto na zavidnih 28 zarez nešto. Zaista je teško biti Srbin u Crnoj Gori, ali je iz nekog razloga popularno, pa broj Srba raste li raste. Uprkos tome što je Srba sve više, oni su sve ugroženiji. Po toj logici, Srbi su najugroženiji u Srbiji, jer ih tamo ima najviše. U tome, doduše, ima istine, ali je problem u tome što Srbi u Srbiji ugrožavaju sami sebe, samo time ne žele da se bave, jer ako bi se pozabavili sopstvenom ugroženošću koja im u sopstvenoj zemlji preti od siromaštva, nezaposlenosti, obespravljenosti svih vrsta – morali bi nešto po tom pitanju i da preduzmu. Mnogo je lakše naricati nad položajem Srba u regionu, to je uvek zgodno oružje u pravljenju političke magle i odličan izgovor za nerešavanje stvarnih problema u sopstvenoj državi.

Plagijatori velikosrpskog ništavila

Provladini tabloidi, naravno, duvaju u istu tikvu sa Sputnjikom, ali zato je tu nezavisni, svesni, opozicioni i demokratski N1 koji ima potpuno drugačiji pogled na pitanja ugroženosti Srba. Tome u prilog govori sledeća vest: "Gosti N1, poslanica Sanda Rašković Ivić i istoričar Čedomir Antić, saglasni su da položaj Srba u regionu nije zadovoljavajući i da država Srbija malo čini, od onog što može, po tom pitanju".

Mogli su da pozovu i pretekle pisce Memoranduma SANU, dobili bi isti odgovor, ali bar od izvornih tvoraca ludila, a ne od ovih zakasnelih plagijatora velikosrpskog ništavila. U istoj emisiji najavljeno je i da će u Medija centru "biti predstavljen izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu koji je napravio Napredni klub". Ta udruga Čedomira Antića, dežurnog borca protiv Crne Gore, sočinila je dotični izveštaj iz kog bi se moglo zaključiti da je krajnje vreme da Srbija krene u napad na susede, e da bi zaštitila nesrećne Srbe koji samo što nisu nestali.

Za razliku od opozicionih medija, političara i intelektualaca, prvi čovek srpske države Aleksandar Vučić ima sasvim drugačiji pogled na srpsko pitanje bez odgovora (kakvo pitanje – takav odgovor). Vučić je razgovarao sa patrijarhom SPC (koji se jedva živ vratio iz crnogorskog Jasenovca), te je nakon tih duhovnih konsultacija izjavio: "Razgovarali smo o položaju našeg naroda u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, posledicama zločina u akciji Oluja, demografiji i katastrofalnim demografskim kretanjima i o neophodnosti preduzimanje daljih ozbiljnih neophodnih mera za osptanak srpske nacije i srpskog naroda".

Ruska kolona kod Vučića

Kao jednu od tih ozbiljnih mera, Vučić je pozvao ruskokolonaše iz Crne Gore koji se predstavljaju kao predstavnici Srba, da ga posete i da mu se poklone u prestonom gradu Beogradu. Ruskokolonaši supristigli u koloni, izjadali se predsedniku susedne države Srbije (koji zamišlja da je lider svih Srba na Balkanu, a i šire, jer mu se ne sviđa ograničenost ingerencija na samo jednu zemlju, malo je to za njegov državnički format), isplakali se na njegovom ramenu, a Vučić je uzvratio čvrstim obećanjem da će "uvek biti uz svoj narod i za očuvanje njegovog nacionalnog identiteta i van granica Srbije".

Sastanku je prisustvovao i Ivica Dačić (zvanično ministar spoljnih poslova Srbije, mada često deluje kao uposlenik Sergeja Lavrova i Marije Zaharove), koji je rekao da je položaj Srba u Crnoj Gori nikad gori (što samo pokazuje da sve što se rimuje ne mora da bude i istinito). Na svesrpskom skupu Marko Milačić je poklonio Vučiću adekvatan dar – gusle (a šta drugo), sa ugraviranom porukom "Predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću od Marka Milačića iz bratske Crne Gore". Sa potajnom željom da se manji brat ponovo nađe u čvrstom, čeličnom zagrljaju većeg, a da obojicu još čvršće prigrli brat Putin iz Kremlja.

Poslednji put kad su se srpski velikaši brinuli za Srbe u regionu, ta briga se okončala u zločinu, rasulu i krvoproliću. A takav scenario je teško izbeći, jer se u korenu te navodne brige za srpski narod nalazi velikosrpska ideja o proširenju teritorija i stvaranju veće države. Našu elitu svih oblika i boja baš briga i za Srbe u Srbiji, a kamoli za žitelje drugih država, svejedno koje nacionalnosti. Oni nisu u stanju da se bave ni problemima sopstvene države, a kamoli nekim drugim.

Mrtvo društvo zaljubljeno u sopstvene laži

I tako se ređaju vesti, sve jedna luđa i nadrealnija od druge, stvarajući sliku o Srbiji kao o ukletoj zemlji u kojoj su se pripadnici političke i intelektualne elite odavno rastali sa realnošću i zdravom pameću. Umesto da brinu svoje brige, da se bave sopstvenom zemljom u kojoj je stanje toliko alarmantno da većina mladih iz nje želi da pobegne glavom bez obzira i bez osvrtanja – naši se vrli pozicionari i opozicionari bave tuđim brigama. Kao da žive u idealnoj državi u kojoj su svi problemi rešeni, a ne u zemlji koja po svim relevantnim parametrima predstavlja propali projekat.

Za njihovo dušebrižništvo glede Kosova ili Srba u regionu mogu se naći neka racionalna opravdanja, to se često i čini u analizama. Ako ništa drugo, bavljenje nepostojećim problemima uvek može da odvuče pažnju od onih gorućih kao što su potpuna politička dezorijentacija vladajuće garniture, siromaštvo, nezaposlenost, jadan privredni rast, odsustvo vladavine prava, antievropsko usmerenje koje očigledno vodi u propast, korupcija, manjkave slobode govora i mišljenja, očajno stanje kulture, sveopšta zapuštenost i odsustvo suočavanja sa pogrešnim politikama koje su nas dovde dovele.

Međutim, sva ta racionalna opravdanja mogu da objasne srpsku realnost samo na najnižem nivou, na površini.

Čim se pogleda malo dublje, slika postaje još crnja i strašnija. Jer vidimo društvo koje jednostavno nije u stanju da se okrene realnosti i budućnosti, društvo koje nema snage za napredak i razvoj, zajednicu koja nema moći da iznedri bilo kakvu suvislu političku opciju koja bi je pokrenula s mrtve tačke i učinila makar poneki korak u pravcu civilizacije, boljeg i slobodnijeg života i normalizacije društva.

Vidimo jedno mrtvo društvo zaljubljeno u sopstvene laži, mitomaniju i pogubne ideološke projekte. Vidimo tapkanje u mestu zločina i nemoć da se s tog mesta pomakne ili da se bar osvrne unatrag i pogleda kojim smo putem na to ukleto mesto dospeli. Tužna slika kad se gleda spolja, zastrašujuća kad se posmatra iznutra.