Piše: Tomislav Marković
Hladni rat koji već neko vreme traje između Srbije i Hrvatske uglavnom je bio sačinjen od vrelih izjava usijanih političarskih glava, a sad je dobio i svog prvog špijuna. Reč je o penzionisanom oficiru Čedi Čoloviću kog su srpske vlasti uhapsile zbog odavanja važnih podataka hrvatskoj službi.
U prvi mah vest je delovala komično, kao neka verzija priče o balkanskom špijunu, ali u međuvremenu je Čolović navodno priznao krivicu i sklopio nagodbu sa Višim javnim tužilaštvom po kojoj će provesti tri godine u zatvoru zbog krivičnog dela špijunaže. Ta informacija nije zvanično potvrđena, ali nije ni demantovana, tako da javnost nije sigurna šta se zaista dešava. Takvo ponašanje državnih organa ostavlja prostor za sumnju i nagađanja da li je tu uopšte reč o špijuniranju.
Vrbovanje svedoka
Nema u ovoj špijunskoj priči ničeg glamuroznog kao u filmovima o periodu pravog hladnog rata, to je tužna, socijalna priča o preživljavanju. Mediji se već danima bave raznim aspektima špijunske afere, uglavnom spektakularnim i skandaloznim, po već oprobanim receptima jurnjave za tiražom.
Međutim, postoji jedna indikativna činjenica u čitavoj priči na koju, čini mi se, niko nije obratio pažnju. Ako je verovati medijima, poglavito zagrebačkom "Večernjem listu" i beogradskom "Blicu", zanimljivo je čime se Čolović bavio u svom tajnom špijunskom životu. "Večernji list" piše da je Čolović "godinama Zagrebu prenosio podatke iz Beograda i da su zbog njega najmanje devetorica Srba optužena za ratne zločine".
Beogradski "Blic" piše nešto slično, da je Čolovićev zadatak bio da "vrbuje svedoke za slučajeve Srba optuženih u Hrvatskoj". Drugi deo Čolovićevog špijunskog posla bio je takođe da vrbuje svedoke, ali u potpuno suprotne svrhe – da odustanu od svedočenja u Hagu protiv hrvatskih generala Mladena Markača, Ante Gotovine i Ivana Čermaka kojima se sudilo za zločine počinjene tokom akcije "Oluja".
Čemu služi država
Ako je to što pišu citirani mediji tačno, onda – što bi rekli anglofili – imamo situaciju, koja pokazuje da Srbija i Hrvatska sebi samo tepaju da su države, dok je realnost potpuno drugačija. Država nije nikakav mitski pojam koji bi trebalo obožavati, niti je to nekakva pojava prema kojoj bi trebalo da imamo izvesna patriotska osećanja, nema tu nikakve mistike.
Država je jednostavno javni servis, birokratski aparat kojem građani daju deo zarađenog novca kroz poreze u zamenu za neke usluge. Među tim uslugama, pored zdravstva, školstva, socijalnih davanja, penzija i slično, trebalo bi da bude i zaštita građana, čuvanje njihovog mira i sigurnosti, zaštita pravnog poretka i kažnjavanje svih koji se o pravne regule ogreše.
Tek u svetlu ovako shvaćene države i njenih obaveza, postaje jasno o kakvom je galimatijasu reč u slučaju Čolović. Država je dužna da goni ratne zločince, jer su oni prekršili zakon i počinili krivična dela. Građani su dužni da državnim organima pomažu u gonjenju zločinaca, pogotovo ako imaju neka saznanja o zlodelima. Nije prekršaj pomagati državi da zločince privede pravdi, već skrivanje podataka o počinjenim nedelima i ometanje pravde.
Dva lica istog novčića
Ako neko otkriva činjenice o zločinu, ili ohrabruje svedoke da svedoče o onome što su videli, on čini dobru stvar. Teško je zamisliti da nekom bude stavljeno na teret što je odavao podatke o recimo, međunarodnoj trgovini drogom ili o trgovini ljudima. Takođe, ako neko navodi svedoke da odustanu od svedočenja, ili da promene svoj iskaz i lažu, kako bi počinilac bio nepravedno oslobođen – to je krivično delo, potpuno suprotno prvom primeru koji sam naveo.
Iz medijske reprezentacije špijunske afere ispada da imamo sledeću situaciju. Srbija smatra da je krivično delo vrbovanje svedoka da ne svedoče protiv hrvatskih generala optuženih za ratne zločine (što je tačno), ali da je takođe krivično delo pomaganje da se Srbi optuženi za ratne zločine privedu pravdi (što je pogrešno).
Nasuprot tome, Hrvatska smatra da je ispravno pomagati da se Srbi optuženi za ratne zločine privedu pravdi (što je tačno), ali takođe smatra da je ispravno vrbovanje svedoka da ne svedoče protiv hrvatskih generala optuženih za ratne zločine (što je pogrešno).
Etika razbojničke družine
Ukratko, ponovo imamo staru priču o zločincima i herojima koja bi se mogla sažeti u sentencu "Naši koljači su heroji, vaši su krvoloci". Kad pripadnik našeg naroda pobije civile iz vašeg naroda, to nije zločin, već junačko delo. Ali, kad pripadnik vašeg naroda pobije naše civile, onda je to genocid, ili u najmanju ruku zločin.
Odavde bi se moglo zaključiti da se takozvane države Srbija i Hrvatska drže sledeće etike: Dobro je kad mi upadnemo u njihovo selo, pobijemo muškarce, silujemo žene i otmemo stoku, a zlo je kad oni to učine nama. Samo to nije etika države, već razbojničke družine.
Da političari zaista žele da države date im na upravljanje odvedu u smeru demokratije i vladavine prava, za početak bi odustali od plemenskog načina razmišljanja. Onda bi obe države gonile ljude osumnjičene za ratne zločine svim raspoloživim zakonskim sredstvima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, a i međusobno bi sarađivale u tom poslu. Jer ne postoji "naš" i "njihov" ratni zločinac, postoji samo ratni zločinac, čovek koji je činio najstravičnija zlodela za koja mora da odgovara pred zakonom.
Republika Zasebnica
Očigledno je da političarima ovakve jeretičke namere nisu ni na kraj pameti. Sve priče o demokratiji, ljudskim pravima, poštovanju zakona i ostalim zapadnjačkim izmišljotinama uglavnom se svode na puku političku demagogiju uslovljenu geografijom. Pošto smo već na evropskom kontinentu, moramo da govorimo jezikom Evropske unije, da se kamufliramo, ali u dubini duše mislimo potpuno obrnuto. A i ništa nam nisu jasne te evropske kategorije, nije to naša tradicija.
Te evropske regule uvodimo koliko se mora, kad nas nateraju, a kad god možemo u svojoj kući držimo se osveštanog nacionalističkog nasleđa. Cilj nacionalista ionako nije uključivanje u civilizacijske tokove, već sasvim suprotno. Ideal je potpuno odvajanje od sveta, apsolutna izolacija, stvaranje sopstvene – kako bi rekao veliki pesnik Miodrag Stanisavljević – Republike Zasebnice, koju ćemo uređivati kako nam se prohte, što se uglavnom svodi na provincijalizaciju kulture, progon manjina, život u mržnji i slavljenje domaćih ubica.
Kad već nacionalistički ideal potpunog izopštenja iz sveta nije moguć, političarima ostaje da se igraju hladnog rata, špijunskih afera i da raspiruju međunacionalnu mržnju, bez nekog vidljivog povoda, onako, čisto larpurlartistički, same mržnje radi. A i zašto bi se drugačije ponašali kad to niko od njih ne traži?
Većina građana očigledno uživa u poretku u kojem im je namenjena uloga ovaca za šišanje ili topovskog mesa, po potrebi. Da većini smeta podela na "naše" i "njihove" zločince, valjda bi se dosad pobunili. Osim ako nisu previše zauzeti gutanjem medijske magle u obliku špijunetine i rekreativnom mržnjom prema susednim narodima.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR