Sve što imam dala mi je moja partija

Piše: Tomislav Marković

Već godinama zli opozicionari i ostali kritičari vladajuće klike plasiraju u javnost podle insinuacije o partokratskom karakteru vladavine Srpske napredne stranke (SNS).

Gomila stranih plaćenika i domaćih izdajnika provlači sumnjive i ničim potkrepljene teze da SNS zapošljava partijske poslušnike, da su mnogi nekompetentni ljudi došli na lukrativne funkcije samo zato što su članovi vladajuće partije, da su se mnogi i obogatili zahvaljujući Vučiću, da je predsednik raznim ništavnim osobama omogućio da naprave karijere i postignu uspehe o kojima nisu ni sanjali, da su brojna nameštenja na državne položaje plod isključivo ćudi najmoćnijeg čoveka u Srbiji i sve u tom antidržavnom stilu.

Vučić i ostali funkcioneri SNS-a redovno odbacuju ovakve optužbe kao neistinite i zlonamerne, obrušavaju se svom tabloidnom silinom na zlobnike koji ovakve laži iznose u javnost, te ovakve i slične glasine raskrinkavaju kao plod čiste mržnje prema predsedniku i njegovim velelepnim uspesima koji se, doduše, ne mogu videti golim okom, ali uspehu se u zube ne gleda.

Ima li pilota u naprednjačkom avionu?

A onda predsednik Izvršnog odbora SNS-a Darko Glišić neoprezno nastupi u javnosti, ponesen emocijama, te iz prevelike ljubavi, odanosti i lojalnosti prema predsedniku, jednim potezom poruši godinama brižljivo građenu kulu od peska i sumnjivih argumenata.

Iznerviran izjavom ministarke Zorane Mihajlović koja je osudila monstruozni tvit Vjerice Radete, a da se prethodno nije konsultovala s partijskim rukovodstvom, Glišić je zapenio i u samo par rečenica otkrio tehnologiju vladavine svoje partije.

„Oni koje je opila funkcija i koji su se od iste te funkcije obogatili i počeli lepo da žive daju danas sebi za pravo da sa raznoraznih sredozemnih mora i ekskluzivnih destinacija komentarišu nešto što se njima lično nije svidelo. I Zorana Mihajlović i neki drugi treba da se zahvale Aleksandru Vučiću, pre svega za sve što su uradili u svojim karijerama i mestima i pozicijama koje su dobili, jer su ih dobili isključivo zahvaljujući njemu“, priznade Glišić nenamerno i duši svojoj olakša.

Ne prođe ni par nedelja, a prozvana ministarka Mihajlović takođe izgubi živce poput svog zajapurenog partijskog kolege, pa u okviru redovnog prepucavanja s Ivicom Dačićem i SPS-om reče kako „ne voli da neko ko nije iz SNS-a 'soli pamet' toj stranci i podseti sve koalicione partnere da su tu gde jesu zahvaljujući SNS-u i Aleksandru Vučiću.

Dobro, naprednjaci, braćo i zemljaci, ima li pilota u vašem avionu? Šta radi reditelj vaše pozorišne predstave i za šta ga plaćate? Glumci koji igraju funkcionere vladajuće stranke počeli su da izgovaraju replike svojih zakletih opozicionih neprijatelja. Zašto nema nikog da ih spreči i unese malo reda na pozornicu zvanu Srbija? Gde je sufler kad vam je najpotrebniji?

Naravno, sve su ovo retorička pitanja sa vrlo jednostavnim odgovorima. Reditelj je, u skladu s partijskom politikom deljenja funkcija stručnima i kompetentnima, najverovatnije na čelu državne agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena, a šaptač je unapređen u predsednika nadzornog odbora neke agencije ili u člana upravnog odbora neke direkcije za nešto ili u direktora kancelarije za kim & karanfilić ili u glavu nekog koordinacionog tela.

Visoko postavljena lestvica poltronstva

Zahvaljujući trenucima nepažnje naprednjačkih velikodostojnika, saznali smo iz prve ruke kako izgleda njihova kadrovska politika. Sve se odvija kao u drevnim kraljevinama, njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandar Prvi I Poslednji postavlja državne činovnike po milosti svojoj, deli funkcije lojalnima i podobnima, daje grofovske i lordovske titule zaslužnim partijskim borcima, nesposobnjakoviće uzdiže u rang plemića, a vernim slugama pruža priliku da se obogate na grbači plebsa.

Pri izboru kadrova ne obazire se previše na stručnost, pamet i znanje – osobine koje su na najvećoj ceni kod gospodara su beskrajna odanost i slepa poslušnost.

Ako ste se nekad pitali otkud mahniti i tankoumni Aleksandar Vulin na mestu ministra odbrane ili otkud na mestu ministra rada Zoran Đorđević, čovek koji je u stanju da čestita Osmi mart citirajući Dučićevu rečenicu „Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota“ ili otkud na funkciji predsednice Vlade osoba koja se od fikusa razlikuje po tome što daje izjave kojih bi se svaka biljka postidela – sada ste dobili odgovor.

Ako se, pak, neko zapitao otkud autor priznanja Darko Glišić na mestu predsednika Izvršnog odbora SNS-a, odgovor može pronaći u nastavku malopre citirane izjave koji glasi: „Danas ljudi u Srbiji daju sebi za pravo da budu bolji teniseri od Novaka Đokovića, bolji košarkaši od Lebrona Džejmsa i bolji političari od Aleksandra Vučića“.

Možda će neko biti iznenađen stepenom poltronstva koje ispoljava Glišić, ali ne treba mu zameriti, jer se takmiči u vrlo oštroj konkurenciji. Utrenirani i iskusni poltroni poput Aleksandra Vulina („Vučić je čovek ogromne lične hrabrosti“), direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića („Vučić je najveći kavaljer i džentlmen“), ministra policije Nebojše Stefanovića („Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda“) ili poslanika Marka Atlagića („U Srbiji će se u dva desetleća meriti vreme po Aleksandru Vučiću“) podigli su lestvicu ulizivanja tako visoko da je svaki dvoranin prinuđen na natprirodne napore lakejske mašte ne bi li ga veliki vođa primetio i kakvim prigodnim uhlebljenjem darivao.

Ukratko, svi zainteresovani za kakvu ozbiljniju i isplativiju funkciju mogu se kandidovati samo ako umeju da milozvučno otpevaju vođi „Ti si naše najmilije cveće, koje nikad uvenuti neće“, ali svojim rečima. A naše najmilije cveće ne sme uvenuti, jer će onda i naše, često i izmišljene funkcije uvenuti s njim, što bi neprebrojnu partijsku vojsku bacilo u stanje teške depresije i očaja.

SNS, siguran put do posla

Da je Srbija partijska država, to smo znali i ranije, ali sada smo dobili potvrdu i iz samog vrha partije koja je takav sistem, nasleđen od prethodnika iz Demokratske stranke, dodatno dovela do apsurdnog savršenstva. Koliko je Srbija zabrazdila u partokratiju govori i slučaj jednog predavača u Nacionalnoj službi za zapošljavanje koji je polaznicima kursa za traženje posla savetovao da se učlane u stranku, ukoliko žele da dobiju zaposlenje.

Što je najluđe, čovek je potpuno u pravu, njegov naizgled bizaran savet zapravo je najbrži put do posla u Srbiji. Džaba obrazovanje, znanje, stručnost, iskustvo, talenat – sve je to nevažno ako niste član vladajuće partije. Otuda i neverovatan broj članova SNS-a: preko 730.000, što demantuje sve one zlonamernike koji tvrde da Srbi nisu praktičan svet.

Ako je Luj Aragon pre sedamdeset i kusur godina u pesmi „Pesnik svojoj partiji“ pisao: „Sećanje i vid dala mi je moja partija“, današnji zatočnici naprednjačke partijske svesti mogli bi da ga mirno parafraziraju stihom: „Sve što imam dala mi je moja partija“. Njihove karijere će ići uzlaznom linijom sve dok su Vučić i SNS na vlasti.

Čim se sruši kula od članskih karata i promeni se vlast, današnji drmatori i pljačkaši građana će pasti u senku i zasluženi zaborav ili će ofarbati krila drugim partijskim bojama i preleteti u stranku koja tada zasedne na tron.

Za sve njih važi ono što je jedan dvoranin Haila Selasija rekao o svojim kolegama po klimoglavu: „Sami po sebi oni nisu bili neko. Bili su vidljivi za narod samo dotle dok ih je osvetljavao sjaj monarhove krune". Isti dvoranin je objasnio i zašto vladar postavlja nikogoviće i nesposobnjakoviće na najodgovornija mesta u državi: „Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar je više voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivan kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima?“

Nema sumnje da se Vučić vodi ovakvim motivima u odabiru svojih saradnika, baš kao što to čini svaki praktičar negativne selekcije, tako duboko ukorenjene u našem društvu. Doduše, predsednik i nema baš mnogo izbora, jer je tako strukturisao svoju stranku da je u nju nahrupio buljuk gladnih i žednih funkcija, moći i novca iz budžeta. Niko se tu nije učlanio iz nekih idejnih razloga ili zato što želi – daleko bilo – da nešto promeni nabolje u devastiranoj Srbiji.

Glišićev izliv iskrenosti samo je ogolio suštinu vladajuće stranke: SNS zapravo i nije politička partija, već parapolitičko preduzeće, opštenarodni pokret za uhlebljenje partijske vojske na račun poreskih obveznika.