Srbija, vjerna sluškinja Rusije

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U ruskom krilu srpske javnosti podigla se velika bura srdžbe, besa i ogorčenja zbog zabrane ulaska ruskom piscu Zaharu Prilepinu u Bosnu i Hercegovinu. Takav napad na slobodu kretanja jednog pisca nije mogao da oćuti vazda slobodarski nastrojeni deo intelektualne i javne scene. Pisac i akademik Dušan Kovačević, koji je prošle godine s Prilepinom podelio Nagradu "Ivo Andrić" po milosti Emira Kusturice, zavapio je iz bijela grla kako je "zabrana ulaska Prilepina u BiH skandal bez presedana i lov na sve misleće ljude".

Mržnja prema kulturi

"Nezabeleženo je da je bilo kom piscu zabranjen ulazak u neku zemlju i da je na spisku ljudi koji su opasni. To je nešto što se odavno nije dogodilo, još od vremena totalitarizma u bivšim zemljama pod "gvozdenom zavesom", čudom se čudio Kovačević. Proslavljeni dramski pisac otkrio je i šta stoji iza nečuvene zabrane: "Glavni razlog za ovaj skandalozni događaj je što Prilepin dolazi iz Rusije i što je Rus". E sad, mnogi ruski pisci dolaze mirno u Bosnu, bez ikakvih problema, ali da ne kvarimo Kovačeviću utisak, ako on kaže da je Prilepinu zabranjen ulazak samo zato što je Rus, zašto bismo uopšte pominjali činjenice koje se ne uklapaju u tu dosta jednostavnu sliku sveta i okoline.

I udelitelja nagrade s imenom pokojnog Andrića koji se prevrće u grobu, tačnije – konstantno rotira, Emira Kusturicu uhvatio je goropad, pa se obrušio svom silinom: "Ta naredba je zla namjera nepismene fukare koja je oduvjek mrzila kulturu, a najviše rusku i koja upravo vježba silu nad književnikom". Na kraju se vernik Kusturica, kao što je red i običaj, pomolio Svevišnjem: "Daj Bože da ne ode i dalje".

Oglasila se i ambasada Rusije koja se obratila Ministarstvu inostranih poslova BiH tražeći razjašnjenje, objašnjenje i obrazloženje. Ni najveći rusofil na ovim nesrećnim prostorima, političar i milioner ovdašnji Milorad Dodik, kao veliki ljubitelj književnosti i lepog izražavanja, nije mogao da ostane nem na ovo kršenje slobode kretanja i stvaralaštva. Toliko se iznervirao da je morao malo i da zapreti, pa je poručio "da se grdno varaju svi oni koji misle da je ovo mali incident i da će jedna svjetska sila kakva je Rusija ovo prihvatiti tek tako". Kad mu Lavrov uskoro dođe u posetu, možda ga Mile ubedi da otpočne rat sa Bosnom, jer ovakvi udari na spisateljsku slobodu samo atomskom bombom mogu da se speru.

Ko je Zahar, a ko Jevgenij

U izjavama koje je davao nakon zabrane ulaska u BiH, sam Prilepin je rekao da bi se to možda moglo povezati s tim što je donedavno bio vojnik i učestvovao u sukobu na teritoriji Ukrajine i Donbasa. Ko zna, možda čovek ima pravo. Ako ćemo da teramo mak na konac i da budemo sasvim precizni, ulazak u Bosnu nije zabranjen Zaharu, već Jevgeniju Prilepinu. A ko je sad pa taj Jevgenij? Pa to je Prilepinovo pravo ime, a Zahar mu je književni pseudonim. Pa to znači da ulazak uopšte nije zabranjen piscu? Tako ispada, ali samo u svetu surove logike i neumoljivih činjenica, a taj svet nije baš omiljen među domaćim ljubiteljima Kremlja, halucinacija, Putina i samoobmana, pa bolje da ga mnogo ne pominjemo, da im ne stajemo na muku.

Možda zatvaranje granica za Prilepina uopšte nema veze s književnošću, možda ima više veze s tim što je Jevgenij ratovao na strani proruskih separatista u samoproglašenoj Donjeckoj Narodnoj Republici, gde je bio komandant paravojne formacije, a među njegovim vojnicima bili su i dobrovoljci iz Srbije i BiH. Pritom je ratovanje u stranim državama ovde zabranjeno, pa to baš i nije po zakonu.

Možda zabrana ima veze i s tim što je Prilepin član Nacional-boljševičke partije, koju je osnovao pisac Eduard "To sam ja, Edička" Limonov, koji se onomad družio s Radovanom Karadžićem na Palama, pa je čak i ispaljivao rafale na civile u Sarajevu pod opsadom. Možda ima veze i s tim što je Prilepin, da li Zahar da li Jevegenij – teško je zaključiti, prošle godine komentarisao presudu Ratku Mladiću rekavši da je to "masakr i iživljavanje neprijatelja nad nepokornim Srbima", a taj isti Mladić je napravio čudo, pokor i prave masakre po Bosni, uključujući i genocid u Srebrenici.

Presedan koji se ponavlja

Možda… ali da ne nagađamo više, mudri ljudi lepo rekoše da je Prilepinu zabranjen ulazak zato što je Rus i zato što je pisac, šta mi sad, u ubogom siromaštvu uma našega, ima tu da iznosimo neke sumnjive pretpostavke. Najvažnije je da je u pitanju presedan koji se inače ne dešava ama baš nikada, o čemu je sam Prilepin svedočio, potpuno zbunjen ovakvim nečovečnim postupkom prema svojoj spisateljskoj ličnosti kakav nikad u životu doživeo nije: "Nikada nisam imao ovakav problem. Putovao sam u više zemalja, u Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Italiju... Ukrajina jeste tražila da mi se zabrani ulazak, ali nikada niko na to nije reagovao".

Baš nikada? U intervjuu koji je za portal Fakti sa Prilepinom napravio Srđan Đorđević, pre nešto manje od dve godine, 6. oktobra 2016, isti pisac kojem niko nikad nije ograničio slobodu kretanja rekao je sledeće: "Poljaci su nedavno odbili da me prime. Prvo su me pustili na festival, a onda je ukrajinska delegacija protestvovala i oni su me odbili. Pre toga Nemačka".

Eh, ti pisci, maštači, izmišljači, po ceo dan zaneseni u svoje izmislice, živeći povazdan u tvorevinama sopstvenog genijalnog stvaralačkog uma, toliko se užive u te izmaštane svetove da ponekad prestanu da razlikuju fikciju od realnosti i laž od istine. Pa sad ti, čitaoče, utvrdi kad Prilepin govori istinu, a kad – da se poslužim jednim potpuno vulgarnim izrazom neprimerenim uzvišenom svetu literature – laže. A i nije lako piscima koji stalno nešto izmišljaju, ko će da pamti šta je rekao pre dve godine, kad je to bilo, tad je realnost bila takva, danas je ovakva, menja se ta prokletinja iz dana u dan, ko će sve to da pohvata, zbuni se i običan smrtnik u tim kučinama, a kamoli pisac.

Prilepin i Bećković, progonjeni pisci

Sociolog Slobodan Antonić koji već godinama vodi privatni kulturni rat protiv anacionalne inteligencije, povezao je Prilepinov slučaj sa slučajem Matije Bećkovića i obrušio se na deo inteligencije koji ćuti i ne solidariše se sa Zaharom: "Ako se oćuti skandal s Prilepinom, sutra će na red doći i drugi književnici. Milov DPS nedavno je gostovanje Matije Bećkovića u Budvi već nazvao 'udarom u temelj države'. Pazite – čitanje stihova predstavlja udar na državu!? Odatle je samo korak do zabrane ulaska Bećkoviću u Montenegro. Zar beogradska inteligencija više ne neguje imperativ slobode – kao, recimo, onomad kada je Škeljzen Malići sprečen da dođe u Beograd, pa se zapomagalo kako je to smak sveta? Dvostruki aršini su znak licemerja, a ono je najčešće autodestruktivno. Naš beogradski umetnik mora da zna: danas zabranjuju Prilepina i Bećkovića, sutra će i njega. Zar je to tako teško shvatiti?"

Kako god bilo, važno je da je srpska javnost ipak reagovala na ovaj slučaj nezapamćenog progona jednog pisca, u slobodno vreme ratnika za Putina i Kremlj, da su mediji bljuvali vatru na Bosnu, da su intelektualci hrabro stali u odbranu slobode kretanja i stvaralaštva, kao što to uvek čine. Možda ih nema onoliko koliko bi Antonić želeo, ali ipak je četa mala, ali odabrana odbranila princip slobode. Po tome je srpska intelektualna javnost, pogotovo njen ruski ogranak, poznata nadaleko. Čim neki moćnik piscu, slikaru, muzičaru, reditelju, umetniku ili kulturnom delatniku udari na slobodu kretanja, govora i stvaranja – naša se javnost odmah digne na noge i žestoko osudi takve totalitarne nasrtaje na umetnost i mišljenje. Ruski fil srpskog intelektualnog krema najosetljiviji je kad se na udaru nađe neki Rus ili bilo ko u Rusiji, što je sasvim logično i prirodno, ko će kome ako neće svoj svome.

Solidarnost sa Kirilom Serebrenikovim

Evo, recimo, da pomenemo samo slučaj ruskog reditelja Kirila Serebrenikova. Za razliku od Prilepina kojem je zabranjen ulazak u jednu državu, Serebrenikovljev slučaj je potpuno obrnut – njemu je zabranjen izlazak. I to ne iz Rusije. Niti iz Moskovske oblasti. A ni iz Moskve. A ni iz nekog moskovskog kvarta. A ni iz ulice. Kirilu Serebrenikovu je zabranjen izlazak – iz stana. Od 23. avgusta prošle godine nalazi se u kućnom pritvoru, zabranjeno mu je da izlazi iz stana, zabranjeno mu je da radi, zabranjeno mu je da koristi internet, zabranjene su mu posete.

I srpski vrapci na ruskim granama znaju da su optužbe protiv Serebrenikova lažne, da je u pitanju montirani proces, u slavnoj sovjetskoj tradiciji, a da je glavni razlog njegovog zatvaranja oštra kritika Putina i politike Kremlja. Ruski umetnici molili su Putina da se smiluje i da dozvoli Kirilovoj majci da mu dođe u posetu, jer je teško bolesna, pa bi to možda bila i poslednja prilika da vidi sina. Putin, kao dostojan naslednik Staljina, Nikolaja I, Ivana Groznog – posetu nije dozvolio. Majka Kirila Serebrenikova bolovala je od Alchajmera i umrla u februaru ove godine, ne dočekavši da poslednji put vidi sina, jer joj je to zabranio predsednik Rusije koji ne podnosi kritike na svoj račun.

Srpska javnost je, naravno, odmah ustala protiv ovakvog nečovečnog postupka, protiv udara na slobodu kretanja, misli, rada, stvaranja i na osnovna ljudska prava. Kusturica se iz protesta nekoliko puta polio benzinom i spalio usred Andrićgrada, a Dušan Kovačević je izjavio da je glavni razlog zatvaranja Serebrenikova to što je Rus, a potom se zatvorio u svoju kuću, odakle ne izlazi već mesecima, u znak solidarnosti s progonjenim rediteljem. Ipak su sva trojica braća po filmskoj kameri, a zulum protiv umetničke slobode se ne može tolerisati, pogotovo kad je to nasilje usmereno protiv jednog Rusa. Slobodan Antonić se takođe solidarisao i prestao da piše na nekoliko nedelja, što je izazvalo pomor među njegovim vernim čitateljstvom.

Podrška Sencovu i ostalim političkim zatvorenicima

Ili primer Olega Sencova, filmskog reditelja sa Krima, koji je nakon što je Rusija anektirala Krim, uhapšen i osuđen na dvadeset godine robije, pod lažnom optužbom za terorizam, u maniru slavnih Staljinovih sudova. Sencov više od sto dana štrajkuje glađu, čitav svet se uzbunio zbog toga, razni umetnici i intelektualci zahtevaju da reditelj bude pušten: Džoni Dep, Žan Lik Godar, Pedro Almodovar, Ken Louč, Majk Li, Vim Venders, Andžej Vajda, Piter Gebrijel, Tom Morelo i mnogi, mnogi drugi.

Naravno, podršku Sencovu pružili su i mnogi srpski intelektualci i umetnici. Kusturica je iz protesta počeo da se hrani samo rolnama svojih filmova, ništa drugo ne jede, Dušan Kovačević je, u znak solidarnosti, počeo štrajk žeđu rekavši ne alkoholu, a Slobodan Antonić je ponegovao imperativ slobode i prestao da jede čvarke u vreme posta.

Ne solidarišu se naši rusofili samo sa umetnicima, njima je svaki čovek koji pati zbog svojih uverenja – prijatelj, sapatnik i brat. Zato naši intelektualci redovno protestuju zbog desetina političkih zatvorenika u Rusiji, svejedno da li su u pitanju aktivisti za ljudska prava, Jehovini svedoci, ljudi koji su učestvovali na anti-korupcijskim protestima, kritičari Kremlja ili protivnici Putinove politike.

Ko god je nepravedno zasužnjen, ko god je žrtva montiranih sudskih procesa – taj kod naše intelektualne elite dobija toplu reč podrške, podstrek da istraje i zahtev za hitno oslobođanje iz zatvora. Kusturica, Kovačević, Antonić i stotine drugih zatočnika slobode čine sve što je u njihovoj moći da se na slobodi nađu Pavel Važenin, Jevgenij Afanasjev, Svjatoslav Bobišev, Mihail Feldman, Aleksej Gaskarov, Sergej Krivov, Aleksandar Margolin, Aleksej Navalni, Darija Poljudova, Olga Šalina, Dmitrij Šipilov, Jevgenije Vitiško i desetine njihovih zatvorskih sapatnika.

Ko je protiv Putina, taj ne zaslužuje ni da živi

Osetljivi su naši rusofili na nepravdu, to im je ostalo od čitanja ruskih klasika koji su vazda bili na strani poniženih i uvređenih, a i sami su često dolazili pod čekić državne represije. Jedino bi neki najgori cinik, poslednji zlobnik, izrod ljudski mogao da pomisli da naši ruskokolonaši protestuju samo kad nekom njihovom sabratu po zaljubljenosti u Putinovu čvrstu ruku zabrane ulazak u neku zemlju, a da ostaju apsolutno ravnodušni na patnje nevinih zatočenika po ruskim kazamatima.

Nažalost, taj najgori cinik, poslednji zlobnik, izrod ljudski – ovog puta bi bio u pravu. Jer naši rusofili ni prstom nisu mrdnuli za političke progonjenike u Rusiji, nijednom rečju nisu osudili represiju koju Putin sprovodi nad slobodoumnim ljudima. A i zašto bi kad se u dubini duše slažu s represijom. Onaj ko je protiv Putina, taj ne zaslužuje ni da živi, a nekomoli da bude na slobodi. Najmanje što može njihov voljeni Vova jeste da svu tu žgadiju koja se zalaže za nekakva ljudska prava i slobode strpa iza rešetaka, kad već ne može sve zajedno da ih pošalje u Gulag.

Naši kvazislobodari se pobune jedino kad neki Putinov ljubimac poljubi zid na granici. Onda se prave da ne znaju kako ulazak u BiH Prilepinu nije zabranjen zato što je pisac, već zato što je po Čečeniji i Ukrajini pucao na ljude koji brane svoju zemlju od Rusije. I zato što je u pohode po Donbasu i Ukrajini vodio i dobrovoljce iz Bosne.

I Avelj je imao brata, ali ne zadugo

Servilnost koju srpska intelektualna i politička elita ispoljava prema Rusiji kao da je bezobalna, ne zna ni za granice, ni za stid i sram. Srpska država ne sme ni da pisne pred agresivnim Rusima, ne smeju da proslave ni 70. godišnjicu od Rezolucije Informbiroa, niti da obeleže 50. godišnjicu od ruskog ulaska u Češku na tenkovima. Kad se naši političari nađu pred ruskim zvaničnicima više liče na krpe nego na ljudska bića. Jedino kad im ruske paravojne trupe pred nosom organizuju vojni logor za decu, i kad to dospe do javnosti, onda preduzmu nešto, ali uzalud. Jer je logor pravljen uz odobrenje Ministarstva odbrane koje se potom pravilo ludo.

Ali zato kad je, nakon zatvaranja logora, paravojna grupa E.N.O.T. Korp najavila da će i ubuduće praviti slične poduhvate, ali tajno, jer su ovog puta neprijatelju odali informacije i namere, država Srbija se pokazala u pravom svetlu. Zapravo, u potpunom odsustvu svetla, nigde ni tračka. A ko je taj neprijatelj protiv kojeg se bore ruski veterani na srpskom tlu? Pa čitava "zapadna pseudocivilizacija", kako je oni zovu, od čijeg pogubnog uticaja žele da nas sačuvaju. Pritom, E.N.O.T. Korp, grupa sociopata koja je ubijala po Ukrajini, organizovanje ovog logora u Srbiji smatra svojim prvim prodorom u Evropu.

I šta je država Srbija uradila povodom ove najave? Ništa! Paravojna formacija najavljuje da će vršiti tajne operacije u stranoj zemlji, a organi te zemlje ne nalaze za shodno da nešto preduzmu. Zato što su Rusi naša braća? I Avelj je imao takvog brata, neka hvala. Dođe čoveku da parafrazira nesrećnog Ljubomira Simovića iz još nesrećnijeg "Boja na Kosovu", pa da kaže: "Nije Srbija šaka pirinča, pa da je pozoba svaka ruska vrana koju vetar nanese".

Samo što se odmah zapita što baš pirinač, da li vrane uopšte jedu rižu, da li se pirinač gajio u srednovekovnoj Srbiji, zar vrane ne preferiraju neko drugo zrnevlje, da su vrane kineske – onda bi riža bila dobar izbor, možda bi bolje bilo reći šaka pšenice, to je nekako i prirodnije s obzirom na zastupljenost poljoprivrednih kultura u Srbiji… i ode pesnička slika u nepovrat, gde joj je i mesto.

Rusija, poslednja odbrana od slobode

Srpski ruskokolonaši obožavaju Rusiju iz prostog razloga što u njoj vide poslednju odbranu od puta u Evropu, od pridruživanja evropskoj civilizaciji, od modernosti i emancipacije, od liberalnih vrednosti, od individualizma i racionalizma, ukratko – od slobode. Da je Rusija nekim čudom demokratska država koja drži do ljudskih prava, država koja ne ubija novinare i ne hapsi umetnike, da se u Rusiji poštuju pojedinac i njegove slobode, da je to zemlja u kojoj bi svi želeli da žive, da je reč o uređenoj državi – srpska rusofilija bi se istopila dok kažeš "boršč".
U tom slučaju bi odjednom drastično opale akcije ruske kulture u Srbiji, Rusija bi bila svrstana u tabor neprijatelja, a domaći antievropejci bi pronašli idola, na primer, u Kini, Severnoj Koreji i njihovim liderima. Nema tog diktatora na svetu kome se naši zadrti mračnjaci ne bi poklonili, samo da ih sačuva od slobode, promena i života.

I crni đavo je dobar gospodar, ako je dovoljno moćan da nas sačuva u našem necivilizovanom stanju, ako će nam pomoći da održimo u životu jednu konzervativnu, kolektivističku, narodnjačku ideologiju koja uporno odbija svaku modernizaciju i ulazak u civilizovani svet.

Strah od sebe i od istine

Naši ruskokolonaši su slični antisemitima koje opisuje Sartr u "Razmišljanjima o jevrejskom pitanju", i njih pokreću slične unutrašnje sile – "urođeni strah od sebe i od istine". Kao i za antisemitizam, i za ruskokolonaštvo važi da je nezavisno od spoljnih činilaca i neprobojno za iskustvo. Da parafraziram Sartra: ruskokolonaštvo je slobodan i potpun izbor samog sebe, zaokružen stav koji zauzimamo ne samo prema Rusiji i Evropi, već prema ljudima uopšte, istoriji i društvu; to je istovremeno i strast i poimanje sveta.

I zato – neka Kusturica ne strahuje od mrzitelja kulture. Nema većeg mrzitelja kulture i njenih istinskih tvoraca od onog kojeg može pronaći u ogledalu. Neka Kovačević ne brine glede lova na misleće ljude: onaj ko misli da je presuda masovnom ubici Ratku Mladiću – masakr, taj se nikad u životu nije odavao subverzivnoj delatnosti mišljenja. A i Antonić ne mora da brine za beogradske umetnike, niko ih neće zabranjivati.

Osim ako se umetnici ne prihvate puške, organizuju paravojnu formaciju i počnu da ubijaju po Ukrajini i drugim teritorijama na koje Rusija ima pretenzije. Na primer, po Srbiji ili Republici Srpskoj.