Kad bi Dimitrije Tucović ustao iz groba

Piše: Tomislav Marković

Kako najavljuju gradski oci, bista Dimitrija Tucovića, osnivača i predsednika Srpske socijaldemokratske partije, urednika Radničkih novina i Borbe, teoretičara i vođe socijalističkog pokreta u Srbiji - uskoro će biti vraćena na Slaviju. Bistu neće vratiti tamo gde je ranije bila, na centralni deo trga, gde su bili sahranjeni Tucovićevi posmrtni ostaci. Njegove kosti su peti put premeštene, ovog puta na Novo groblje, u Aleju velikana, a na tom mestu sada se šepuri raspevana fontana i zlostavlja stanare okolnih zgrada.

Tucovićevu bistu će vratiti tamo gde nikad nije bila – na novi plato ispred sedišta Narodne banke, koji je tako uspešno izgrađen da se raspao tokom građevinskih radova, pa su morali da ga popravljaju i pre nego što je bio završen.

Da ironija bude potpuna, rekonstrukciju trga koji je nekad nosio ime Dimitrija Tucovića, čoveka koji je život posvetio borbi za radnička prava, izvodili su radnici preduzeća MBA Ratko Mitrović - Niskogradnja, koji su obustavljali rad zbog neisplaćenih plata, naknada za prevoz i neoverenih zdravstvenih knjižica.

Kad bi Tucović danas ustao iz groba, trebalo bi mu pola sata da shvati gde se našao, pa bi mogao mirno da nastavi borbu tamo gde je stao. Srbija se u mnogo čemu vratila u njegovo doba, pogotovo otkad su krajem 80-ih trijumfovale sulude nacionalističke i šovinističke ideje protiv kojih se Tucović celog veka borio.

Damnatio memoriae

U to vreme počeo je i obračun sa nasleđem Dimitrija Tucovića. Još 1993. godine pojavila se ideja o izmeštanju njegovih posmrtnih ostataka, nedeljnik NIN je nagradu za publicistiku koja je nosila Tucovićevo ime promenio u "Slobodan Jovanović", Tucović je ponovo stavljen na stub srama i još jednom proglašen za izdajnika otadžbine.

I juče i danas radilo se o istoj praksi zatiranja svakog traga drugačijeg mišljenja, svih subverzivnih, modernih i levičarskih ideja koje bi mogle da ugroze povampireni velikosrpski projekat.

Istoričar Milivoj Bešlin u zborniku Nova čitanja Dimitrija Tucovića 100 godina posle, koji je priredio zajedno sa Momirom Samardžićem, kaže da su to "pokušaji izgnanstva misli i političkog delovanja Dimitrija Tucovića iz istorije političkih i društvenih ideja u savremenoj Srbiji, kao i pokušaji njegove marginalizacije i podvrgavanje praksi damnatio memoriae".

Nacionalisti nikad nisu oprostili Tucoviću što je pisao o zlodelima srpske vojske nad albanskim stanovništvom. Tucović je, iako zakleti protivnik rata i antimilitarista, bio mobilisan kao rezervni oficir i učestvovao je u balkanskim ratovima i srpskom pohodu na Albaniju. O tome kakve je sve grozote tamo video, pisao je otvoreno u delu Srbija i Arbanija. Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije.

Pokolji na Kosovu

Evo samo jednog citata: "Buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne".

Slobodan Milošević, Nebojša Pavković, Nikola Šainović i Vladimir Lazarević imali su zaista dostojne prethodnike.

Tucović je u Radničkim novinama objavio i niz tekstova na istu temu, između ostalih i "Pokolj u Ljumi" u kojem piše o masakru koji je srpska vojska počinila nad civilnim stanovništvom: "Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša (…) Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag".

U zvaničnoj srpskoj štampi ovaj masakr nad nedužnim albanskim življem predstavljen je, naravno, kao herojsko delo. Tucović piše i o tome, na samom početku teksta: "Dopisnici beogradskih listova iz Skoplja i novih krajeva uopšte, koji smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji, javili su već: da je jedno arnautsko selo u Ljumi uništeno, pošto su se Arnauti zatvorili u kuće i do poslednjega uporno branili".

I ratni izveštači srpskih medija iz 90-ih godina imali su svoje dostojne prethodnike.

Ušli smo u tuđu zemlju

Tekst pod naslovom "Iz jednoga graničnoga garnizona" Tucović počinje ovako: "Đakovica je čisto arnautska varoš. Turaka skoro nikako nema, a ovo malo Srba, jedna šaka, ima svoj kraj, takozvanu 'srpsku mahalu', ali bez drugih radnji osim kafanica. Svu ostalu masu stanovništva Đakovice čine Arnauti". Zatim kaže da je Srbija u celom tom kraju "zatekla mesto Srba srpske srednjovekovne spomenike", da bi na kraju poentirao: "I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome što smo ušli u tuđu zemlju".

Ušli smo u tuđu zemlju – nema ni kraće ni preciznije definicije za sve probleme na relaciji Srbija-Kosovo. Današnji briselski pregovarači mogli bi mnogo da nauče iz ovih nekoliko reči Dimitrija Tucovića, samo kad bi imali sluha za činjenice i istinu. Međutim, oni su vodili i vode politiku koja je dijametralno suprotna Tucovićevoj socijaldemokratiji, politiku koja je uvek bila pogubna i po srpski i po okolne narode.

Ujedinjenje balkanskih naroda

Nasuprot uskoj nacionalističkoj politici, usred sveopšte borbe za takozvano nacionalno oslobođenje, Tucović je postavio ideju ujedinjenja balkanskih naroda u Balkansku federaciju ili konfederaciju. Govorio je da su na Balkanu "etnički uslovi tako pogodni da omogućavaju jedan veoma tesan savez balkanskih naroda, kao savez američkih država", ali da i pored svih povoljnih uslova za takav savez "balkanski narodi od vajkada žive u najvećoj bedi, u ropstvu, ili u međusobnim neprijateljstvima ako su slobodni".

Jedan od ključnih razloga za bedu, tavorenje i neprestane sukobe balkanskih naroda Tucović je video "u reakcionarnoj i antinacionalnoj politici koju su vlasnici, u prvom redu dinastije pojedinih balkanskih državica, od vajkada vodile i uvek gotove da vode samo radi toga da bi zadovoljile svoje najuže koterijske interese".

Tucoviću je još tad, početkom XX veka, bilo jasno da nacionalno oslobođenje kojem teže svi balkanski narodi, u situaciji potpune etničke izmešanosti, neminovno vodi međusobnom porobljavanju, te da će jedan narod uvek biti slobodan na račun drugog. Zato nacionalističkoj isključivosti suprostavlja nadnacionalni princip, načelo ujedinjenja a ne cepkanja i sitnjenja na male države i minijaturna tržišta koja nipošto ne vode razvoju i prosperitetu.

I piše proročke rečenice poput ove: "Odvojeni, pocepani, surevnjivi i neprijateljski jedni prema drugima raspoloženi, mi ćemo na Balkanu uzajamno jedni drugima kopati grob - za tuđ račun".

Otadžbina za pljačku

Zašto su ratovi za oslobođenje problematični Tucović je objasnio povodom austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine. On je aneksiju oštro osudio, ali je bio vrlo skeptičan prema pozivima buržaoske štampe da se krene u rat za oslobođenje.

A evo i zašto: "Srpski vlasnici pozivaju danas proletarijat Srbije da se bori protiv toga stanja u Bosni i Hercegovini, da čak i krv proliva za oslobođenje tamošnjih Srba. Proletarijat Srbije razume očajni položaj bosansko-hercegovačkoga naroda; on saoseća sa njime više no ma koja druga klasa u Srbiji. Ali, šta bi on poneo za uzdarje narodu u Bosni i Hercegovini kada bi prešao Drinu? Srbijanske slobode? Je li to slobodna i demokratska zemlja - kako u Srbiji vladajuća klasa uvek deklamuje - u kojoj radnici nemaju osnovnoga građanskoga prava, prava glasa, u kojoj je cenzus reakcionarniji nego danas u Turskoj? Je li to sloboda, u zemlji u kojoj su naši radnici po unutrašnjosti - oni u Čačku, na primer - predani na milost i nemilost kmetovima i pandurima, koji su tamo paše i koji gaze i ustave i zakone?"

Ako sami niste slobodni, kako ćete osloboditi druge? Na ovom jednostavnom i logičnom pitanju padaju sve lažipriče o nacionalnom oslobođenju, svi mračni snovi o teritorijalnim proširenjima, sve floskule o vekovnim ognjištima i velikim Srbijama ili Albanijama. Pripajanje novih teritorija Srbiji nema za cilj oslobođenje naroda od okupacije, niti emancipaciju i bolji život tamošnjeg stanovništva, već se takozvanim oslobodilačkim ratovima pribegava zarad interesa bogatih i moćnih, da bi dobili nove krajine za otimačinu.

Tucović kaže da su "nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda". Povodom pohoda na Albaniju, Tucović piše da se srpska Vlada "povodi za glasom buržoazije, kojoj nije nikad dovoljno prostrana 'otadžbina za pljačku'".

Mali mučenici iz leskovačkih fabrika

A kakva je to sloboda koju srpska vojska želi da donese svojim susedima, i to protiv njihove volje? Kako žive ljudi u navodno slobodnoj Srbiji?

To se najbolje vidi iz Tucovićevih tekstova o položaju radnika u srpskim fabrikama. Tucović je u Radničkim novinama objavio čitav niz tekstova o deci koja rade u fabrikama tekstila u Leskovcu. Najstrašniji je tekst objavljen 5. maja 1914. pod naslovom "Mali mučenici iz leskovačkih fabrika".

Na vrhu je objavljena fotografija dece-radnika koja rade po 12 sati dnevno, a ispod sledi tekst u kojem, između ostalog, stoji: "Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. (…) Od ove dece devetoro je tuberkulozno; sedmoro škrofulozno; dvedeset devetoro bolešljivo i slabunjavo. Nijedno dete nije nađeno kao zdravo! (…) Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući".

Militarizacija je opustošila Srbiju

Umesto da prestane da izrabljuje decu, umesto da obezbedi elementarna prava radnicima, umesto da unapređuje život svojih žitelja, umesto da ulaže novac u obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, umesto da teži stvaranju društva u kojem će svako moći da živi životom dostojnim čoveka – tadašnja srpska oligarhija se naoružavala i spremala za nove ratove. Iz kojih su samo ratni liferanti izlazili kao pobednici, bez obzira na zvaničan ishod vojnog sukoba.

Tucović je sve vreme grmeo protiv militarizacije Srbije, protiv sumanutog zaduživanja kod stranih država zarad uvećanja vojske, protiv bahate, pijane i obesne oficirske kaste, protiv Crne ruke i njihovih pristalica, protiv vojnih krugova koji su država u državi. Ovako je 1908. opisao stanje u koje je Srbija zapala usled militarizacije: "Trideset godina militarizam Srbiju opustošava; trideset se godina životni sokovi narodne snage prinose na žrtvenik stajaće vojske na štetu narodne prosvete, narodnog zdravlja i ekonomskog i političkog razvijanja; trideset se godina Srbija prodaje stranim kapitalistima da bi stajaću vojsku izdržala".

Koji su plodovi srpskog militarizma, videli smo iz Tucovićevih tekstova pisanih tokom Balkanskih ratova. Posledice sveopšteg ratoljublja vidljive su i iz Tucovićevog ratnog dnevnika, koji je vodio tokom prvih meseci Prvog svetskog rata, sve do pogibije, 20. novembra 1914. godine, u Kolubarskoj bici.

U zapisu od 16. novembra Tucović opisuje srpsku vojsku kako upada u srpska sela u okolini Lajkovca i pljačka sve pred sobom: "Vojnici su izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će zapljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućutka. Gledao sam kako jedan vojnik svlači s dece na kolima koja beže ponjavu i preti majci da će je ubiti ako bude zapomagala. Jedan trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treći vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne prepoznaje".

Borba za potlačene i obespravljene

U društvu koje se odalo ratničkim snovima, Tucović je uvek išao protiv struje, rukovodeći se parolom: "Rat ratu! Mir među narodima!" Posvetio je svoj život borbi za osmočasovno radno vreme, za zdravstvenu zaštitu radnika, za uvođenje novih zakona koji radnicima obezbeđuju osnovna prava, za opšte pravo glasa, za oslobođenje i emancipaciju žena, za ravnopravnost svih građana Srbije i Balkana. Borio se protiv ugnjetavanja i eksploatacije, bivajući uvek na strani potlačenih, obespravljenih i siromašnih.

Ukoliko bi se danas pojavio neko ko bi želeo da vodi progresivnu politiku i da dubinski menja Srbiju, morao bi taj ogromni posao da započne pomnim proučavanjem Tucovićevog života i dela. Upravo tamo se kriju ideje, poruke i metodi borbe koji bi Srbiju mogli da izvuku iz samoskrivljene katastrofe. Kao što reče istoričarka Dubravka Stojanović u pomenutom zborniku: "Njegove ključne ideje su modernije, savremenije i u mnogo čemu sasvim suprotne onima na kojima tavori Srbija danas. Njegovi principi su daleki ne zato što su prevaziđeni, nego zato što čitav vek nisu dosegnuti".

Bistu Dimitrija Tucovića će uskoro vratiti na Slaviju, ali njegova misao će i dalje ostati zakopana dva metra ispod zemlje. Tucović je sistematski proteran iz Srbije, njegovo nasleđe je marginalizovano i gotovo izbrisano. Ali, ako se Tucović u narednih par decenija ne vrati u Srbiju, bojim se da će posle već biti kasno. Jer neće imati gde da se vrati.