Veća Srbija

Piše: Boris Dežulović

Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta, za brže i uspešnije približavanje civilizaciji dvadeset prvog veka. Za tu nam je bitku posebno potrebno junaštvo. Razume se, nešto drugačije. Ali ona srčanost – bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne – ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna!’

Umalo pa tačno trideset godina docnije, teško da je bilo mogućno efektnije i preciznije odgovoriti na one čuvene ‘olako obećane’ bitke iz govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Umalo pa tačno trideset godina prošlo je od Vidovdana 1989., kad je Milošević onim slavnim proročanskom rečima – ‘danas, šest vekova posle Kosovske bitke, opet smo u bitkama i pred bitkama: one nisu oružane, mada i takve još nisu isključene’ – najavio krvavu deceniju što će deset godina i četiri oružane bitke kasnije završiti bombardovanjem Srbije, kapitulacijom u Kumanovu, istorijskim Miloševićevim proglašenjem pobede nad NATO-paktom i povlačenjem srpske vojske sa Kosova, taman uoči Vidovdana 1999. Umalo, eto, pa tačno trideset godina kasnije pojavio se na Kosovu novi srpski lider Aleksandar Vučić, da počisti đubre za Slobom, postavi temelje za novu tridesetoletku i ‘približi Srbiju civilizaciji dvadeset prvog veka’.

‘Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali…’ – započeo je predsednik Vučić, dok je ceo balkanski potkontinent bez daha čekao da čuje koji je to ‘ali’, oca mu jebem, zbog kojeg ‘veliki srpski lider’ Milošević nije uspeo da sprovede svoje ‘najbolje namere’ – ‘…ali rezultati su bili mnogo lošiji’. ‘Ne zato što je on to želeo’, objasnio je onda Aleksandar Ali Vučić, ‘već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu. Nismo postali veći. Ili, bolje reći, nismo postali veći na onaj način na koji su neki to zamišljali. Danas, bez kapi krvi, bilo čije, jesmo.’

‘Namere’ velikog srpskog lidera Miloševića bile su dakle ‘svakako najbolje’, ali ‘nisu bile realne’: ukratko, ako sam ja dobro razumeo Alija Vučića, Slobine namere nisu bile sporne – bile su, kako ono, ‘najbolje’ – samo malo nerealne. Takvi su, eto, bili ‘interesi i težnje drugih naroda’, takva je, šta bi se reklo, svetska realnost, a svaka realnost – naročito realnost sveta kojemu Srbija, svoje kurčeve istorijske sreće, pripada – najveći je prirodni neprijatelj Srbije i srpskog naroda. ‘Najbolja namera’ velikog lidera Miloševića, da zaključimo, bila je Velika Srbija, ali ona, jebiga, nije bila realna. I šta? Rezultati su ispali ‘mnogo lošiji’ od namera. ‘Nismo postali veći.’ Ili barem ‘veći na onaj način na koji su neki to zamišljali’.

Znamo na koji su ‘način’ neki zamišljali ‘veću Srbiju’ – koji god bio, nije fercerao. Kod Alija Vučića stvar je obrnuta – ne znamo na koji je način on zamišljao tu famoznu Veću Srbiju, ali koji god to način bio, fercera bez greške: ‘Danas, bez kapi krvi, bilo čije, jesmo.’ Mislim, veći. Istorijska realnost, naime, nije Velika Srbija, nego Veća Srbija. Kako je, međutim, i koliko tačno veća Vučićeva Veća Srbija, ne znamo. Znaćemo kad otkrijemo način na koji se povećala.

Stvar je, lepo nam je objašnjeno, u pristupu. Milošević je Srbima obećavao bitke, ‘one nisu oružane, mada i takve još nisu isključene’ – ‘ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, nije mala, triput ratovala’, pevali su, efektno podseća sam Ali Vučić, Srbi na Gazimestanu tog Vidovdana – pa je u sledećih deset godina popušio sva tri ratovanja, a onda pride i četvrto. Vučić zato umesto rata obećava rad – Srbi ‘rade i ne biju se ni sa kim’ – pa podseća da Srbija ‘ulaže u život, a ne razbacuje ga okolo’: ‘Zato što nam deca rastu, ne sahranjujemo ih posle bombardovanja. Zato što smo se oslonili na znanje, rad, a ne na puške. Zato što nemamo više oči na leđima, kako je govorio veliki Bora Pekić, i ljubimo zemlju svoje dece, a ne svojih predaka, i čast nam se nalazi ne tamo odakle dolazimo, nego tamo gde idemo i gde ćemo da stignemo. Zato što danas imamo svoje mesto u svetu. Svakoga dana smo ugledniji i uvaženiji.’

Odnosno: ‘Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta, za brže i uspešnije približavanje civilizaciji dvadeset prvog veka. Za tu nam je bitku posebno potrebno junaštvo. Razume se, nešto drugačije. Ali ona srčanost – bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne – ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna!’

Teško, rekoh, da je bilo mogućno efektnije i preciznije odgovoriti na Miloševićeve ‘olako obećane’ bitke sa Gazimestana. Prosto zato čoveku dođe žao kad otkrije da i tako olako obećana bitka za ‘ekonomski, politički, kulturni i društveni prosperitet’, odnosno ‘brže i uspešnije približavanje civilizaciji dvadeset prvog veka’, stoji na kratkim nogama. Pardon, klimavim.

Ta izjava, naime, uopšte nije Vučićeva, i nije izgovorena pre neki dan u Kosovskoj Mitrovici, umalo pa tačno trideset godina nakon Vidovdana 1989. i Miloševićevih slavnih proročanskih reči, već – nećete verovati – istog tog Vidovdana, štaviše bukvalno nekoliko sekundi kasnije. Ako se pitate, a pitate se, ko je autor – ko je dakle tako munjevitim političkim refleksom reagovao na Miloševićeve ‘oružane bitke’ – odgovor može da vas iznenadi: bio je to sam Milošević.

‘Danas smo opet u bitkama i pred bitkama: one nisu oružane, mada i takve nisu isključene. Bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti’, rekao je toga 29. juna veliki srpski lider Slobodan Milošević, pa u istom dahu, već u sledećoj rečenici nastavio: ‘Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta, za brže i uspešnije približavanje civilizaciji dvadeset prvog veka’, i tako dalje. Kako je pak dalje išlo sa srpskom ‘glavnom bitkom’, sa ‘ekonomskim, političkim, kulturnim i uopšte društvenim prosperitetom’ te ‘brzim i uspešnim približavanjem civilizaciji dvadeset prvog veka’, to znamo: dvadeset prvi vek Miloševiću je započeo hapšenjem i izručenjem Haškom tribunalu, tačno na prvi Vidovdan novoga milenijuma.

Kad tako Aleksandar Ali Vučić danas kaže kako njegova Srbija ‘ulaže u život, a ne razbacuje ga okolo’, i kako ‘se oslonila na znanje i rad’, on se ne obračunava s nasleđem Slobodana Miloševića, on mu uopšte ne protivureči, već se, naprotiv, nastavlja na njegovu retoriku. I to upravo na retoriku sa Gazimestana. Vučić ne govori ono što bi danas govorio i sam Milošević, da je poživeo na vlasti: on govori ono šta je Milošević govorio još 1989.

Nakon čega je mnogo jasnije zašto je Milošević za Vučića bio ‘veliki srpski lider’, i šta je tačno Ali mislio kad je rekao da su Slobine ‘namere bile najbolje’. ‘Najviša i najteža cena’ koju su Srbi platili za njegove nerealno najbolje namere nije upropaštena Srbija, nego – kako reče – to što ‘nisu postali veći’, i što se ‘danas u Kninu vije šahovnica koje tamo nikada nije bilo’. Šta znači, uprošćeno – neko će možda reći i zlonamerno, ali nema svako dobre namere kao Milošević – da će Vučićeva Srbija, koja ‘oslonjena na rad’ zna ‘gde ide i gde će da stigne’, tamo gde ide, gde god to bilo, stići tek onda kad se u Kninu zavijori srpska trobojka. Veliki je to rad i ozbiljan posao, srpska zastava na kninskoj tvrđavi: jel’ znate vi gde je srpska zastava, a gde Knin?

Možda, eto, nije realno, možda potcenjuje interese drugih naroda, ali Srbija je danas, kako vidimo, oslonjena na rad. Ako ne umeju da se biju, Srbi bogami umeju da rade.

Danas, trideset godina posle, opet smo u radovima i pred radovima: oni, dabome, nisu oružani, mada i takvi još nisu isključeni.