Piše: Slaviša Lekić
Film radnog naziva “Mezimica”, reditelja Nemanje Ćipranića, prema scenariju Dimitrija Vojnova, čiji je producent Svetozar Cvetković, stopirao je Filmski centar Srbije, ustanova kulture “u vlasništvu” Republike Srbije, a da nije snimljen ni jedan jedini kadar. Kako smo došli do toga da se, izuzev Bojane Maljević, glumice i producentkinje i Srđana Dragojevića, proslavljenog filmskog reditelja (Nikola Kojo i Dimitrije Vojnov su “stranke u postupku”, njih ne računam), niko iz filmske branše nije javno oglasio ovim povodom?! Koji je to preči posao koji su imali glumci ovih dana?! Reditelji?! Scenaristi? Producenti? Snimatelji? Statisti? Zašto se (i) u ovoj poslednjoj epizodi kakistokratije reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost svela na tri slova– MUK! Kako je moguće da u Vučićevoj Srbiji, u kojoj ima svega – od ekstremno visokog BDP-a, preko neposlušnih planina koje izmešta gde i kako hoće, do letećih automobila – jedino nema kritičkog i autonomnog mišljenja!
Cenim da mnogi od čitatelja dele moj stav da je nemoguće ocenjivati nečujnu pesmu, recenzirati nenapisanu knjigu, uramiti sliku koja je još uvek fikcija u glavi umetnika!
Sigurno verujete i je nemoguće bunkerisati film koji nije snimljen?!
E, pa, varate se.
U današnjoj Srbiji je sve moguće!
Delikt mišljenja
U prethodnoj državi, Titovoj Jugoslaviji, vlast je zabranila ukupno šest filmova. Isključivo onih koji su snimljeni. Poslednji zabranjeni film bio je “WR: Misterije organizma” Dušana Makavejeva 1971. godine. Kao i u filmu “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” Makavejev se u zabranjenom ostvarenju bavio erotikom suprotstavljenoj represiji. To se nije dopalo tadašnjim vlastima, a zanimljivo je da film nije zabranila Republička komisija za pregled filmova, već Javno tužilaštvo SR Srbije, koje je Komisiji koja ga je prethodno odobrila, naložilo da dozvolu za prikazivanje, koju je izdala, stavi van snage. Makavejev je izbačen iz Partije, odselio se iz Jugoslavije i nastavio baviti filmom u Francuskoj i SAD-u i tamo osigurao kultni status. “WR: Misterije organizma” je iste godine prikazan na Filmskom festivalu u Kanu, gde je osvojio Nagradu Luis Bunjuel. Tek 1986. godine sa je njega skinuta zabrana za javno prikazivanje u Jugoslaviji.
Ravno 47 godina kasnije, “napredna” vlast u Srbiji, koja se podjednako nikako razume u politiku, ekonomiju, demografiju, sport ili sedmu umetnost, evo se širi i jaše po (filmskim) slobodama i na veliku scenu vraća delikt mišljenja: film radnog naziva “Mezimica”, reditelja Nemanje Ćipranića, prema scenariju Dimitrija Vojnova, čiji je producent Svetozar Cvetković, stopirao je Filmski centar Srbije, ustanova kulture “u vlasništvu” Republike Srbije, a da nije snimljen ni jedan jedini kadar.
Još početkom 2016. godine, reditelj Ćipranić, otkrio je svoje filmske planove: “Trenutno počinjem predprodukciju filma pod radnim naslovom Mezimica‚ po scenariju jednog od, po mom mišljenju, najdarovitijih autora mlađe generacije, Dimitrija Vojnova. Ovaj akcioni triler prati dešavanja u životu antiheroja, bivšeg policajca Milutina, koji sada radi kao makro. Mezimica je pre svega priča o iskupljenju i žrtvovanju, kao i posebna percepcija društva i zemlje u kojoj živimo. Ne bih otkrivao previše detalja u ovom trenutku, jer je projekat još u ranoj fazi. Nadam se podršci Filmskog centra Srbije i prilici da se ovaj film realizuje, jer sam sasvim siguran da bi pokrenuo srpsku žanrovsku scenu i promenio neke standarde u domaćoj kinematografiji.”
Ovaj triler sa elementima melodrame, u kom Milutin, bivši službenik srbijanske tajne službe, radi kao makro i nudi “robu” iz Istočne Evrope a onda se naprasno zaljubljuje u Sofiju, gde nju otimaju i tu počinje haos koji začinjavaju trgovci ljudskim organima, policajci i lekari, zaradio je finansijsku podršku Filmskog centra Srbije na konkursu 2017. godine. Film je, na osnovu scenarija i biografija aktera, izabran između četiri predloga, kao projekat koji najviše obećava.
No, pre nego što su postali cenzori, “vizionari” iz Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, umislili su da se scenario može “prilagoditi” prema njihovom meraku: tražili su određene izmene. Sa njima se saglasio i Dragan Bjelogrlić, čuveni glumac koji se nekoliko godina unazad nameće kao samozvani guru filmske umetnosti u Srbiji. Iako je odbio ulogu negativca u ovom filmu, to Bjelogrlića nije omelo da najpre nesuđenom reditelju, a onda i scenaristi Vojnovu sugeriše “par izmena u scenariju”: čuvenom Bjeli je smetalo “mešanje vrha srpske policije u zločin (trgovinu organima) za koji nema dokaza da je s njom povezan”!!!
Žestoki pritisak
Scenarista Vojnov, inače – deklarisani desničar i prosrpski orijentisan lik, nije se saglasio sa idejom menjanja scenarija i “blagonaklonim” savetima da umesto policajaca, negativne likove u filmu “prekrstiti” u – Albance. Reditelj Ćipranić je bez saglasnosti scenariste, “umio” scenario, a na naknadnoj medijaciji u Filmskom centru Srbije, Vojnov se zbog tih izmena (“Nisu kosovski Albanci ti koji su izmislili trgovinu organima“) odlučio da scenario potpiše pseudonimom. Ono o čemu Vojnov nerado priča jeste činjenica da je sve dok nije potpisao aneks ugovora u kome “pristaje” na promene scenarija, bio pod žestokim pritiskom: otvoreno mu je rečeno da će, ukoliko ne prestane sa galamom, njegova dalja saradnja sa Filmskim centrom Srbije biti upitna.
Urađena je podela (glavne uloge trebalo je da tumače Nikola Kojo, Miloš Biković i ruska glumica Aglaja Tarasova), odrađena predprodukcija i samo nedelju dana pre prve klape, producent filma Svetozar Cvetković, još jedno zvučno ime ovdašnje sedme umetnosti, obaveštava glumce i filmsku ekipu da od projekta, od kog se, inače, očekivalo da donese nagrade u Kanu, Berlinu ili Veneciji – nema ništa!
Prema zvaničnoj verziji, Filmski centar Srbije i producent filma Svetozar Cvetković sporazumno su raskinuli ugovor o podršci “zbog brojnih kršenja procedure i zbog sadržaja filma”. To je sve što se čulo od producenta Cvetkovića.
Reditelj se u ovih sedam dana, koliko traje medijska i čaršijska galama, još uvek ne oglašava.
U međuvremenu je tabloid, Večernje novosti, kao stav Filmskog centra Srbije preneo da “uvid u scenario jasno pokazuje da nije reč ni o kakvoj univerzalnoj temi trgovine organima nego o insinuacijama koje direktno optužuju Srbiju, s obzirom na to da se vađenje organa obavlja u Srbiji, vrše ga lekari Kliničkog centra Srbije, a u svemu učestvuje policija Srbije. Snimanje ovakvog filma skrenulo bi pažnju sa teme Žute kuće i osnivanja Specijalnog suda na KiM nad Srbima i relativizaciju odgovornosti ”.
Naknadno se zanično oglašava i sam Filmski centar Srbije: “Upravni odbor Filmskog centra Srbija nije doneo nijednu odluku koja se tiče filma ’Mezimica’, niti je Odbor imao razloga da uopšte raspravlja o ovom filmu, jer je u međuvremenu sporazumno raskinut ugovor između producenta i Filmskog centra”, navodi se u saopštenju, iako je u javnost procureo zapisnik sa zasedanja ovog tela, gde se vidi da je “Mezimica” bila tema makar jedne od sednica.
Kontrola “slobode mišljenja”
Bitan detalj da je dan uoči raskida ugovora u prostorije Filmskog centra Srbije upala grupa članova Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova, koje predvodi opskurni Simo Spasić, osuđivani silovatelj, na poseban način baca svetlo na celu ovu priču. Isti taj Simo Spasić, koji, inače, opstruira perfomanse “Pitanja Vučiću”, koje na Andrićevom vencu, gde stoluje predsednik Srbije, svakog petka, mesecima unazad, priređuju opozicionari okupljeni oko Saše Jankovića, već je ranije zatražio ostavku direktora Filmskog centra Srbije Bobana Jeftića zbog “finansiranja antisrpskih filmova”, među kojima i igrani film “Teret” (priča o vozaču koji, u toku NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, u hladnjači prevozi leševe Albanaca pobijenih na Kosovu) koji još nije prikazan pred publikom u Srbiji.
Iako je ujdurma sa kontrolom “slobode mišljenja” potpuno očekivana od ekipe na vlasti koju predvodi čovek koji sam sebe gura u središte svega i očekuje od okruženja da ga gura u sve; koji veruje da je sve što je dobro za njega, dobro i za državu; koji ima pravo na sve i to pravo širi na ljude oko sebe, retko ko je, pa ni ovaj autor, očekivao da će otići toliko daleko i 47 godina posle Makavejeva, udariti na “filmaše”!
Je li to ciljano; da li su se oni koji vode kulturnu politiku Filmskog centra Srbije oteli kontroli; kako smo došli do tog stadijuma da stopiramo snimanje filmova; da li se neko (ko?) prepoznao u scenariju; Albanci genetski predodređeni da budu trgovci organima a Srbi da budu dobri momci; kako možete jednom Dimitriju Vojnovu prebaciti antisrpstvo (kao da Aleksandru Vulinu pripisujete razboritost, Vojislavu Šešelju toleranciju, a premijerki Ani Brnabić – svojeglavost)… samo su neka od pitanja koja je iznjedrio ovaj slučaj.
No, pitanje svih pitanja je: kako smo došli do toga da se, izuzev Bojane Maljević, glumice i producentkinje i Srđana Dragojevića, proslavljenog filmskog reditelja (Nikola Kojo i Dimitrije Vojnov su “stranke u postupku”, njih ne računam), niko iz filmske branše nije javno oglasio ovim povodom?!
Koji je to preči posao koji su imali glumci ovih dana?! Reditelji?! Scenaristi? Producenti? Snimatelji? Statisti?
Zašto se (i) u ovoj poslednjoj epizodi kakistokratije reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost svela na tri slova– MUK!
Kako je moguće da u Vučićevoj Srbiji, u kojoj ima svega – od ekstremno visokog BDP-a, preko neposlušnih planina koje izmešta gde i kako hoće, do letećih automobila – jedino nema kritičkog i autonomnog mišljenja!
Jedna srbijanska legenda kaže da su se posle Drugog svetskog rata preživeli beogradski intelektualci nalazali po konfiskovanim kafanama i divanili – “Došli komunistički banditi, pa će i da odu”. Na kraju su otišli, nestali, ili se ućutali, do nepostojanja – intelektualci!
I krajem devedesetih, nekako u osvit Petog oktobra, mnogi su neumereno strpljivo čekali da odu neki Miloševićevi banditi.
Istorija se, naravno, i danas opetuje.
Zločin nad zdravim razumom
Devedesetih godina, kad su se članovi Beogradskog kruga suprotstavili Miloševićevom režimu, ne zbog ideologije, već iz etičkih i moralnih razloga, deviza tih ljudi glasila je: “Mi nismo ljudi koji se mire sa zločinom.”
Pa, i ovo je zločin. Stopirati film, kakav god da je scenario u pitanju, zločin je nad zdravim razumom.
Zato boli ćutanje javnih ličnosti: i onih mezimaca koji su na platnom spisku najjače stranke na vlasti i “mezimaca” koji bi radije da gledaju u vrhove cipela nego iznesu lični stav.
Ne samo povodom “Mezimice”!
Gde su nestale javne ličnosti koje i o stvarima koje se njih ne tiču, ali su javne, govore autoritetom svojih struka? Javno se “galami” jedino na društvenim mrežama. Tu i tamo poneki novinar digne glas. Nekoliko glumaca. Par reditelja. Dva književnika. Jedan akademik.
Otkad to čekanje, skrivanje, apatija i ćutanje – oslobađaju?!
To što građani Srbije imaju posla sa egoističnim vođom, koga karakterišu paranoidni i šizofreni nastupi, odsustvo savesti, zaokupljenost fantazijama koje imaju nerealne ciljeve i, posebno – spremnost na svaki vid agresivnosti (ukoliko je to potrebno) za ostvarivanje ličnih ciljeva, ne abolira i ne sme pravdati nikog.
Znam da je lakše glumiti mezimice ili čekati da ovaj tajfun prođe.
Ali ovo neće proći. Bar ne tako brzo i bezbolno.
Bilo bi ružno da u udžbenike uđe srbijanska verzije pesme Martina Niemöllera o letargiji i ćutanju njemačkih javnih ličnosti nakon dolaska nacista na vlast:
“Kad je Simo Spasić došao po scenariste
ja sam šutio;
jer nisam bio scenarist.
Kad je Simo Spasić došao po profesora,
ja sam šutio;
jer nisam bio pedagog.
Kad je Simo Spasić došao po novinara,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio u novinarstvu.
Kad je Simo Spasić došao po mene,
više nije bilo nikog
da se pobuni.”
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR