Piše: Tomislav Marković
Čim se Aleksandar Vučić vratio iz Moskve i najavio uzvratnu posetu Vladimira Putina Srbiji, mediji su krenuli sa licitiranjem o datumu tog budućeg velikog događaja. Prvo nas je portal espreso.rs, pozivajući se na ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Čepurina, obavestio da ruski vladar stiže u oktobru ili najkasnije u novembru, pod otkrovenjskim naslovom: "Rusi dolaze: Otkriveno kad Putin dolazi u Srbiju". Potom se pokazalo da oktobar ili najkasnije novembar ove godine padaju – u decembru, pa je za prvi siguran datum Putinovog dolaska proglašen 19. decembar. To nije nimalo slučajno, jer tog dana je sveti Nikola, slava koju slavi većina Srba, ali i najveći Srbin svih vremena – predsednik Srbije.
Potom se ispostavilo da ništa neće biti od Putinovog ukazanja na svetog Nikolu, ali je definitivno izvesno da će predsednik Ruske Federacije stići u Srbiju sledeće godine, 13. januara, baš na srpsku Novu godinu, "najradosniji srpski praznik", kako napisa gorepomenuti portal. Titula najradosnijeg praznika prethodnih godina, decenija i vekova bila je rezervisana za Božić, dan Hristovog rođenja, ali od sada će to biti Nova godina po julijanskom kalendaru (koji je uveo čuveni pravoslavni svetac Julije Cezar), i to samo zato što će tog dana Putin doputovati u Beograd. Nije svaki dan Božić, osim ako tog dana ne dolazi ruski predsednik.
Klečanje pred ruskim zvaničnicima
Servilnost koju raznoliki delovi srpskog društva – od državnog vrha, preko nacionalno onesvešćenih intelektualaca do medija – ispoljavaju prema Rusiji i voljenom Putinu prevazišla je svaku granicu dobrog, lošeg ili bilo kakvog ukusa. Primeri samoponižavanja srpskih funkcionera u odnosima sa Rusijom su neprebrojni, a saginjanje glave i klečanje pred ruskim zvaničnicima postali su zvanična politika Srbije.
Dovoljno je prisetiti se Ane Brnabić koja je odmah po ustoličenju na mesto premijerke otrčala ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu na raport, noseći mu transkript intervjua koji je dala za agenciju Bloomberg, kako bi mu dokazala da nije rekla da će Srbija, ukoliko bude prisiljena da bira, opredeliti za Evropsku uniju, a ne za Rusiju. Kao da je lakej ruskog ambasadora, a ne premijerka građana Srbije.
Kad je Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, dolazila u privatnu posetu Srbiji, da se malo proveseli u Guči, srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić ponašao se kao mešavina posilnog i turističkog vodiča ruskoj funkcionerki. U toj poniznoj raboti sasluživao mu je Nenad Popović, ministar zadužen za inovacije, posebno kad su u pitanju nove tehnike ispoljavanja ljubavi prema Rusiji.
I to se dešava u godini kad bi trebalo da obeležimo 70. godišnjicu Rezolucije Informbiroa i istorijskog "ne" Staljinu. Samo kad bi se neko iz državnog vrha usudio da obeleži ovaj značajan datum kad je Jugoslavija, izmakavši ispod sovjetske šape, izmakla nesrećnoj sudbini istočnoevropskih zemalja i započela period najbržeg razvoja u istoriji balkanskih naroda.
Ruska politika prema susedima
U isto vreme, ruska kompanija "RŽD International" odbija da medijima dostavi ugovore o modernizaciji železnice u Srbiji, koji su potpisani sa srpskim državnim preduzećem "Infrastruktura železnice Srbije". A i ti mediji svašta hoće da znaju. Kao da bi Rusi radili nešto što ide na štetu njihove pravoslavne srpske braće.
Zašto bi građani Srbije uopšte trebalo da znaju na šta se troše njihove pare? Ako novac ide ruskoj kompaniji, to je dovoljan garant da će biti utrošen za našu dobrobit. Kad su nas to Rusi prevarili? Dobro, možda prodaja Naftne industrije Srbije ispod svake cene u vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića može da se protumači kao nepovoljna po Srbiju, pogotovo što više liči na poklon nego na trgovački posao, ali to je učinjeno zarad višeg dobra. Mi Rusima poklonimo NIS, a oni nama podršku po pitanju Kosova, to zvuči kao fer trampa.
Kamo sreće da je to najveći ustupak Rusima koji je Srbija učinila. Najmaligniji uticaj Rusije na srpske vlastodršce vidljiv je u politici koju vode prema susedima u regionu. Politika stalnih konflikata, podizanja tenzija i ratnog huškanja koju Srbija vodi nije u interesu njenih građana. Ali jeste u interesu Kremlja koji želi nestabilan region da bi nastavio da širi svoj uticaj.
Transfer srpskog nacionalizma u ruski
Da je samo vladajuća kasta podložna ruskom uticaju i sklona sluganskom odnosu, još bi i bilo dobro. Sa promenom vlasti promenio bi se i podanički odnos prema Rusiji, ali je problem u tome što je obožavanje ruske države, čizme i knute ovde postalo duboko ukorenjeno.
Poslednjih godina na sve strane niču udruženja građana, internet portali, političke partije, mediji – koji nastoje da nas ubede kako je Putinov autoritarni režim za Srbiju jedini spas od zlog Zapada i njegovih liberalnih i demokratskih vrednosti. U jednom istraživanju Centar za evroatlantske studije pobrojao je preko sto takvih organizacija, punonadežno zagledanih u Kremlj. Kad se tome dodaju tiražni tabloidi kao što su Informer, Alo, Kurir, Srpski telegraf koji se takmiče u širenju kulta Putinove ličnosti, slika postaje još crnja. Dodatnu nijansu crne predstavljaju Večernje novosti, Politika i slični državotvorni mediji koji ne zaostaju mnogo za tabloidima u širenju ljubavi prema ruskoj državi, vladaru i sistemu.
U medijima se svakodnevno ređaju hvalospevi ruskom hajzajinu, ruskom naoružanju, ruskoj vojsci, tera se inat Zapadu, najavljuje se konačni obračun Rusije sa zlim zapadnim silama, veličaju se uspesi ruske armije u Siriji, napada se Ukrajina, izlivi obožavanja prema svemu ruskom mere se hiljadama i hiljadama objavljenih tekstova. Čitaoci vrlo dobro razumeju šta im poručuju ruskokolonaši, pa u komentarima redovno prizivaju rusku okupaciju Srbije i pretvaranje naše zemlje u rusku guberniju.
U toj proruskoj histeriji ujedinili su se brojni političari, mediji, intelektualci, nacionalne udruge i sami građani. I tu dolazimo do ključnog paradoksa. Svi oni koji su do juče bili najstrasniji srpski nacionalisti - danas su postali ruski nacionalisti, više i ne kriju svoju odanost Kremlju. Došlo je do transfera srpskog ekstremnog nacionalizma u ruski, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Najveći srpski rodoljubi, oni koji bi dali sve za Srbiju, svi oni koji su nas godinama gnjavili svojom natprirodnom ljubavlju prema vaskolikom srpstvu i Srbiji kao vrhovnoj vrednosti – danas su najglasnije odadžije jednoj drugoj državi, Rusiji, i njenom vladaru. Ljudi koji su u sklopu svoje nacionalističke retorike redovno bacali drvlje i kamenje na izdajnike srpstva, na odrode, autošoviniste, strane plaćenike, na one koji navodno rade u interesu nekih drugih država – danas su najveći poklonici jedne druge države koja se ne zove Srbija, već Rusija. I u tom svom ruskokolonaštvu kao obliku modernog kvislinštva ne vide ništa čudno.
Kako su nacionalisti postali kvislinzi
Što je najluđe, u tome zaista i nema ničeg čudnog niti originalnog, jer nije prvi put u istoriji da nacionalisti postanu kvislinzi. O sličnoj pojavi pisao je jedan od najvećih esejista našeg jezika, nadrealista Marko Ristić u knjizi Hacer tiempo – zapisi na marginama rata 1939 – 1945. U tim marginalijama Ristić piše da je razvoj događaja između 1918. i 1941. neumitno uslovio "onu izdaju nacije od strane nacionalista koja je u čitavoj okupiranoj Evropi došla do tako bestidno očevidnog izraza u svima kvislinškim, petenovskim ili nedićevskim režimima ili u nakaznoj varijanti izdaje koju kod nas simbolizuje Draža Mihailović. Nacionalisti su postali defetisti, a internacionalisti patrioti".
I zaista, oni koji su se tokom Drugog svetskog rata našli na strani okupatora, oni koji su izdali svoj narod i prešli u tabor fašizma – pre toga su listom bili veliki rodoljubi, veliki Srbi, zatočnici vekovnih nacionalnih vrednosti. A nastavili su sebe takvima da smatraju i dok su sarađivali sa okupatorom, pa je Draža Mihailović bio ubeđen da radi veliku stvar za Srbiju time što su njegovi četnici vršili etnička čišćenja Bošnjaka po Bosni ili time što su klali komuniste i njihove simpatizere po Srbiji, uključujući i decu u kolevci. Kao što je i Milan Nedić bio ubeđen da se žrtvuje za Srbiju i da je "srpska majka" dok je pomagao Nemcima u sprovođenju holokausta i zatiranju antifašističkog otpora.
Marko Ristić piše o svojim razmišljanjima o nacionalizmu i srbovanju, "o svemu onome iz čega je izniklo to nakaradno izobličenje nacionalizma koje se sada tu pred nama, među Nemcima, u svome pravom obliku bestidno razgolitilo bilo, raspojasalo i krvavo razigralo".
'Pustite nas iz logora da potamanimo komuniste'
Dokle je ta poniznost prema okupatoru išla opisao je veliki pisac Stanislav Vinaver u svojim uspomenama iz nemačkog zarobljeništva. Vinaver piše da je u logoru za oficire u kojem je bio interniran boravio i načelnik Generalštaba, general Kalafatović, koji je izdao naredbu podređenim oficirima da potpišu Nirnberšku deklaraciju.
"U deklaraciji se mole nemačke vlasti da nas pošalju u Srbiju da pomognemo konstruktivni rad generala Nedića, da potamani komuniste. Posle obavljenog posla neka nas vrate u logore", kaže Vinaver, zaprepašćen nad najvećom sramotom koju je doživeo u zarobljeništvu. Deklaraciju je potpisao najveći broj oficira, a oni koji nisu potpisali, poput Vinavera, bili su proglašeni za izdajnike.
Transformaciju rodoljublja u kvislinštvo Ristić posmatra kao posledicu onog mišljenja koje je "u okupaciji videlo mogućnost afirmacije srpskog nacionalizma", nacionalizam je postao klasni fenomen, "produkt i oruđe velikosrpske građanske klase", "samo maska, samo instrument reakcionarne politike, represije". A oni koji su najviše frazirali o rodoljublju "otadžbinu su prestali da smatraju za nešto drugo no za rentabilno preduzeće".
Kako sprečiti evropeizaciju Srbije
U ekstremnim uslovima svetskog rata nacionalizam je pokazao svoju pravu prirodu, ne samo srpski, već i hrvatski, francuski i svaki drugi. Baš kao što današnji nacionalizam u Srbiji pokazuje svoje pravo lice, srećom u neuporedivo boljim i mirnijim okolnostima, lice uvek spremno da dobrovoljno služi i da se potčini svakom gospodaru za kog misli da je dovoljno moćan da spreči prodor slobode, modernizacije i uključivanja u civilizovani svet.
Jer nacionaliste baš briga za svoju zemlju, a još manje za narod koji ionako u realnosti nikad ne odgovora njihovim uzvišenim zamislima. Njima je stalo samo do toga da Srbiju zadrže u neuređenom, nedemokratskom, nesređenom stanju, da ni slučajno ne pođe evropskim putem pravnog poretka i uspostavljanja društva čistih računa.
Zato u autoritarnoj, čvrstorukaškoj Rusiji koja ne poštuje ljudska prava i s prezirom gleda na ljudsku slobodu i individualnost – srpski nacionalisti vide svog zaštitnika i nekakvu alternativu jedinom mogućem putu razvoja. Ima u tome dosta one oveštale narodnjačke, konzervativne ideologije koja se već par vekova opire evropeizaciji Srbije, ali ima tu i ličnog interesa.
Samo u zaparloženoj, nerazvijenoj, nesrećnoj Srbiji naši nacionalisti mogu da budu ugledni intelektualci, pisci, političari, profesori, lideri, nacionalni bardovi, akademici, arbitri javnosti i neupitne veličine. U uređenoj državi oni bi – u skladu sa svojim skromnim ili nepostojećim talentima, sposobnostima i znanjima – bili tamo gde im je i mesto: na margini.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR