Za Antenu M piše: Tomislav Marković
"Evropski pjesnici se tako rađaju, žive i umiru u paklu, bez obzira na meridijane i paralele. Protiv paklene stvarnosti bori se u čovjeku njegova vlastita pamet. I poezija se bori protiv infernalnih imperativa po zakonu zdravog mozga i srca… Borba s elementima gluposti – materijalne, socijalne, moralne – a naročito borba protiv tromosti duha, vrela su pjesničkih inspiracija kroz vjekove". Tako je govorio Miroslav Krleža u razgovorima s Predragom Matvejevićem. Tako su razmišljali pisci dok je ovde bilo književnosti, kulture i države u kojoj su ovakva razmišljanja bila sasvim uobičajena pojava. Tačnije, u kojoj su pisci koji misle bili uobičajena stvar, nešto samorazumljivo, prirodno i normalno.
U međuvremenu je taj dekadentni svet srušen, zajedno sa njegovim običajima, pa su pesnici, pisci i ostala menažerija prestali da osećaju potrebu za mišljenjem, a uglavnom za te teške operacije nisu ni sposobni, pa su se mirno prepustili uživanju u gluposti protiv koje su se pesnici vo vremja ono borili. A ako je verovati Krleži – u svakom vremenu. Osim u ovom u kojem imamo nesreću da živimo. U današnjici je narečena glupost najzad dočekala svojih pet minuta koji traju već decenijama, razuzurila se na sve strane, vrišti sa stranica novina i portala, oglašava se iz rubrika za kulturu, svakog dana preplavljuje svet kao bujica, pokušavajući da udavi ovo malo zdravog razuma što smo ga na sopstveno čuđenje sačuvali.
Jezik za moju ruku i moju dušu
U to grozno socijalističko doba pisci su se godinama bavili nekim danas potpuno neshvatljivim delatnostima. Na primer, traženjem odgovarajućeg jezika i stila za temu koja ih opseda, koju bi želeli da pretoče u roman. Evo šta o tome piše Meša Selimović u svojim "Sjećanjima", kako je izgledala njegova potraga za adekvatnim jezikom kojim bi napisao roman "Derviš i smrt": "Mada prilično razvijen, jezik naše današnje književnosti je ili artificijelan, neživotan, apstraktan, prilagođen za izražavanje bizarnih stanja i za izražajni egzibicionizam (nadrealisti); ili suviše konkretan, pogodan za izražavanje vanjskih pojavnih oblika, čak i na veoma plastičan način, ali bez sposobnosti poniranja u dublje slojeve života i ljudske psihe (realisti) ili vrlo rafinovan, probran, savitljiv, barokno razuđen, bogat, pa ipak sav na površini, nepogodan za dramatične situacije a pogotovu za dijabolična stanja koja su se meni sve češće javljala kao doživljaj (Crnjanski) ili snažan, silovit, ekrazitne snage, jezik-usov, jezik-bujica, bojovni jezik koji raznosi protivnika, maksimalno izražajan u negaciji, ali suviše retoričan i knjiški, nepodoban za misaone finese, za sadržajnu i misaonu dubinu (Krleža); ili miran, staložen, prodoran, iznijansiran, izbalansiran jezik, pogodan za opisivanje svakog mraka i čuda u čovjeku, pa ipak suviše miran, gotovo hladan za bure i nemire kakvi su se meni ukazivali, i trebalo je biti pisac najvećeg formata pa iz tog jezika izvući takva sazvučja i njime postići takvu snagu kao što uspijeva Andrić. Morao sam pronaći ne bolji i ekspresivniji jezik, ni bogatiji, ni suptilniji, to bi bila smješna i nerealna ambicija, već jezik za moju ruku i moju dušu, koji će najbolje odgovarati onome što je u meni ključalo. Nisam znao šta tražim, samo sam nejasno naslućivao kakav to jezik treba da bude. Kad nađem, znaću šta tražim".
Kako utvrditi pol naratora u romanu
Tako su pisci razmišljali u ona davna pradavna vremena koja su, na sreću naših kulturnih uglednika i spisateljskih veličina, zauvek prošla. Danas se ništa slično ne može pročitati, bar ne u onome što nam kulturne institucije i mediji svakodnevno nameću kao glavni tok srpske kulture. Veli jedna ugledna spisateljica za "najstariji dnevni list na Balkanu": "Zanimljivo mi je bilo da sam negde na polovini romana shvatila da pišem u prvom licu muškog roda". Vaistinu veliko otkriće! Napišeš nekih 50 ili 100 stranica romana i odjednom te obasja otkrovenje odozgo – narator tvog romana uopšte nije junakinja, već junak. Kako li je samo uspela da primeti kog je pola nesrećni narator? Verovatno se poslužila metodom iz vica za utvrđivanje pola ribice u akvarijumu. Znate ono: ubacite hranu ribici u akvarijum, ako je pojeLA – onda je žensko, ako je pojeO – onda je muško. Teško je o ovakvim otkrićima reći nešto suvislo, nije lako secirati glupost u čistom, nerafinisanom stanju.
Nesrećni čitalac koji sa mazohističkom upornošću prati kulturne rubrike po domaćim medijima svakodnevno je izložen pogubnom zračenju ovakvih bedastoća. Nađe se u tim rubrikama ponekad i neko razuman, pametan, obrazovan i zanimljiv, čak i talentovan, ali takvi izuzeci su toliko retki da se utope u nepregledno more gluposti koje nas neprestano zapljuskuje. Nisu ni u tom moru sve kapljice iste, svako neguje svoj osobeni stil gluparenja. Videli smo kakve su muke mučile Selimovića. Za razliku od njega, nagrađivani pisac, urednik i scenarista pati od nekih sasvim drugačijih boljki, pa kaže: "Zemlja u kojoj živimo, kao i ostale srpske zemlje, danas u kolonijalnom statusu, pa tako naši književnici nemaju nikakve šanse da dobiju Nobelovu nagradu". Nepravda, pa to ti je! Svetska zavera protiv srpskih pisaca iz svih srpskih zemalja, od Srbije do Republike Srpske, od Crne Gore do Kosova, od Srpske Krajine do srpskog Čikaga.
Teološko-digestivni traktat
Osoba mnogih talenata i delatnosti, prema sopstvenim rečima - pozorišna rediteljka, dramaturškinja, književnica, pesnikinja, performerka, art menadžerka, trenerica i edukatorka, urednica i publicistkinja, radnica u kulturi i informisanju – publici otkriva neviđene stvari. Na primer: "Istorija je uvek u toku". Ili: "Nije istorija muško žensko naglabanje, nije ni umetnost". Ili: "Bitef mora da ima sociopolitičku ploču delovanja". Šteta što nije precizirala na koliko obrtaja – 33 1/3, 45 ili 78. Ima tu i religioznih otkrovenja, rame uz rame sa velikim misticima: "Pozorište je osnovna religija, da bi živeo - moraš da ga jedeš!" Potonja rečenica spada u neki novi žanr, recimo teološko-digestivni traktat.
Poređenja radi, evo kako je o pozorištu razmišljao veliki glumac Ljuba Tadić, koji je u teatru svašta zanimljivo i dobro radio, ali ga očigledno nije konzumirao digestivnim traktom: "Prvo, ne postoji glumac starog kova. Glumac živi sada i nikada više, što kaže Krleža. Glumci i publika starog kova su na groblju". Ili: "Predstave u kojima su ljudi mnogo ufiksirani, u kojima je sve jako važno, ja ne mogu da razumem. Takozvano političko kazalište ja ne volim. Ne znam što tu pozorište može da menja i zašto ono o tome treba da priča. Danas je potrebno pozorište koje će prikazati sumu čovekovog života i koje će mu dati odgovore na temeljna pitanja. Jedno vreme je postojalo to agresivno pozorište, pa su nas na BITEF-u pre trideset godina zasipali džakovima brašna, pa nas tako i sada zasipaju nekim modernizmom, iako je već sve rečeno".
Tako su nekad razmišljali glumci, dok je to nesrećno razmišljanje bilo u modi. Danas je situacija sasvim drugačija, pa glumci izgovaraju ovakve mudrosti: "Liberalni kapitalizam je mnogo veće zlo od Staljina. Feudalizam je poslednje fer vreme koje su ljudi živeli". Nema lepšeg doba za glumca od srednjeg veka, a još više za čitalačku publiku, jer tad glumci bar nisu mogli da daju intervjue. A naravno da je staljinizam bio mnogo bolji od ovog nepodnošljivog liberalnog totalitarizma u kojem glumac mirno igra u pozorištu, snima filmove i serije, daje intervjue – umesto da lepo skonča u Gulagu. Kad smo već kod Gulaga, izgleda da Staljinovi logori smrti kod pozorišnog sveta uživaju veliku popularnost. Veli ugledna pozorišna rediteljka i scenaristkinja: "Zašto bi iko i puštao Pusi Rajot iz gulaga, kad se one jedino u gulagu osećaju smisleno?" Da parafraziram satiričnu pesmu velikog pesnika Predraga Lucića: "Nema puta, samo Putin osta, rediteljko, Putinu nas vodi".
Dve su glave više od jedne
Ponekad se ugledni pisci udruže pod sloganom "Zajedno smo jači nego slabiji", pa zajedničkim snagama dovedu glupost do neslućenih razmera. Tako su poznati pisac i spisateljica razgovarali na razne teme, pa je spisateljica utvrdila da je "oduvek bila ljubitelj gradske poezije, koja se pojavljuje s nastankom gradova". S nastankom gradova pojavili su se i mnogi drugi fenomeni, na primer gradske ulice, gradski trgovi, gradski prevoz, gradske kafane, gradske bolnice, gradonačelnici, ali njima srećom nije posvećena pažnja. Spisateljica je govorila i o neizrecivom, ne zna se tačno šta, valjda zbog teme koja se opire govoru, a onda se pisac nadovezao potvrđujući vezu između gradske poezije i gradova, sa malom dopunom da razvoj poezije "ima veze i sa gubitkom vere u boga kao socijalnim pokretačem stvari".
O čemu se konkretno radi? "Ideja je u tome da se poezija javlja kad ljudi odustaju od vere u boga, odustaju i od vere u besmrtnu dušu. To je loša trgovina jer umesto vere u besmrtnu dušu dobiješ ono što se zove ličnost, identitet, sopstvo, a osim toga, kao neku vrstu kusura dobiješ i poeziju", veli pisac. Dakle, poezija nastaje sa nestankom vere. Zanimljivo. Šta li bi o tome rekli pisci psalama, liturgijske poezije, Vilijam Blejk ili Džon Milton? Baš će se neprijatno iznenaditi kad budu saznali. A još neprijatnije iznenađenje doživeće kapadokijski teolozi iz IV veka koji su konstituisali pojam ličnosti kao jedan od osnovnih pojmova hrišćanske teologije, ličnosti koja je zapravo ikona Božja u čoveku. Mada, možda nikad i ne saznaju za ova čudesna otkrića, jer postoji stanovita mogućnost da u Raju slabo prate srpsku štampu i dešavanja na ovdašnjoj književnoj sceni. Bojim se da iz njihove perspektive ni ono što se ovde predstavlja kao književna scena, pa samim tim ni događaji na toj kaobajagi sceni – jednostavno ne postoje.
Kongruencija koja teče
Ništa manje zanimljiva nije ni situacija kad se sretnu dramski pisac i ugledna dramska spisateljica, inače kolege predavači s fakulteta. Mladi kolega kaže "moć je sve koncetrisanija i koncetrisanija na sve manje mesta, ispovedanje je način na koji se i do nje dolazi. I uopšte nije bitno da li je ona iskrena ili ne". Pretpostavljam da je dramski pisac imao nameru da iskrenost poveže sa ispovedanjem, a ne sa moći, ali ko će da savlada pustu kongruenciju, slaganje u rodu, broju i padežu je precenjeno, ta gramatička pravila su nam ionako nametnuta da bi nam ograničavala nesputanu slobodu u stvaranju izmislica i besmislica. A možda je u pitanju i solidarnost sa sagovornicom koja je u trajnom sukobu sa kongruencijom kao vekovnim neprijateljem, što je za svaku pohvalu. Na stranu nepostojano "n" u ovom koncentrisanom koncentratu u čitalačkom valovu, nećemo da cepidlačimo.
Kolega dalje navodi da njegova sagovornica "povlači Fukoa i njegov ispovedni diskurs", čemu Fuko nije u mogućnosti da se usprotivi, pošto je mrtav, a potom veli o dramskom tekstu sagovornice da je to "komad u stvari o svemu što se desilo i što nastavlja da se dešava". Ništa manje! Ili sve ili ništa, ili o svemu ili o ničemu, tako to rade naši pisci, stalno rešavaju sva moguća pitanja ljudske egzistencije, na manje jednostavno ne pristaju, sve ispod toga za njih je luk i voda. U stvari. Doduše, često se ispostavi da su u njihovom slučaju sve i ništa sinonimi, ali to su sitnice na koje ne obraćaju pažnju.
Potom spisateljica uzvraća udarac, pa veli: "Meni je Instagram najviše taj Fukoovski ispovedni diskurs. Praviš neku sliku o sebi, koju prvo svi moraju da znaju, jer ti si totalno transparentan i sve, a drugo ti tu ispovedaš neki život koji uopšte nije takav". I nastavlja u istom instant-duhu Instagrama: "Svi izmišljamo živote… Ja treba da se slikam za novine, i ne želim jer mislim da ću da ispadnem ružna a želim da ispadnem lepa. Svi doteruju persone". Možda je bolje doterivati tekst nego personu, ali da ipak ne preterujemo i ne tražimo nemoguće, nismo mi ni šezdesetosmaši, a još manje nadrealisti, daleko bilo.
Jeste naše društvo devastirano i razoreno preko svake mere, jesmo preživeli apokalipsu, ali ipak se čovek iznenadi kad vidi koliko smo zapravo propali, do kakvog smo dna stigli. Nije bilo tako davno kad su u ovdašnjim medijima mogli da se pročitaju i intervjui s piscima koji em imaju šta da kažu, em to umeju da učine, a usput poznaju i neka gramatička pravila, i to dosta intimno. U jednom razgovoru iz 1999. godine pesnik Vujica Rešin Tucić kaže: "Bilo je vreme (sedamdesete godine) kada sam verovao da su umetnost i život jedno te isto, ali ja sam tada verovao i da ime Jugosloven supstituiše sve naše nacije, da ćemo stvoriti najbolju zemlju koju je svet ikada video. Neke od nas, slične meni, državne vođe koji su tu zemlju snova i proklamovali, oterali su u zatvor. Strastveno su razorili Jugoslaviju, pritom ubili na stotine hiljada ljudi i svi su i danas na vlasti, u svojim mizernim nacionalnim rezer-vatima. Ostao sam bez domovine, ali sve što sam stvorio lebdi iznad ovih krvavih prostora i to niko i nikad ne može razoriti. Izgleda, živeti u metafizičkoj Jugoslaviji jedino je što nam preostaje, jer tamo još postoji vertikala. Ja se nadam da će to balkanski narodi shvatiti".
Ne mogu da se setim jedne smislene rečenice
Juče i danas - nebo i zemlja. Drugo vreme, drugi običaji. Izgovaranje i pisanje smislenih rečenica je nepovratno izašlo iz mode i završilo na smetlištu istorije, bar u onome što nam se nameće kao mejnstrim kultura u Srbiji. Ne zato što je – po rečima Vojislava Despotova - "smisao živo biće, rodom iz Švajcarske", a naš život nije Švajcarska, ma šta o tome mislili Emili Dikinson feat. Dino Merlin, već zato što uglednici koje je proizveo nakaradni, korumpirani sistem srpske kulture jednostavno nisu u stanju da sroče smislenu rečenicu. Da se podsetimo čuvene Krležine opaske: "Nered u rečenicama je posljedica nereda u mislima, a nered u mislima je posljedica nereda u glavi, a nered u glavi je posljedica nereda u čovjeku, a nered u čovjeku je posljedica nereda u sredini i u stanju te sredine". Sasvim je logično što oni koje je takva unakažena sredina izbacila na površinu, kao penu dana, trućaju besmislice. Nešto suvislo i smisleno mogu da kažu samo oni koji takvoj sredini pružaju otpor, a ne oni koji u njoj plivaju kao ribe u vodi.
Ali, zato nam dobro prilagođeni, uhlebljeni, obasuti nagradama i budžetskim dotacijama otkrivaju trista čuda. Tako jedan ugledni jedva profesor i direktor nekada značajnog festivala otkriva da postoji nekakav "iskupljujući humor" karakterističan za Nušića. Humor može da bude svakakav, recimo oslobađajući, ali iskupljujući – teško, iskupljenje ipak spada u neku drugu sferu. Proslavljeni reditelj nam otkriva da je "Maljevičev crni kvadrat na beloj pozadini bio i te kako politički gest u vreme u kome je socrealizam bio umetnička dogma". Samo što je Maljevič prvu verziju "Crnog kvadrata" izložio 1915. godine, par godina pre revolucije, a mnogo godina pre ustoličenja socrealizma kao umetničke dogme. Ta hronologija baš ume da bude podmukla i da mučki zabode nož u leđa čak i najlepšim umetničkim zamislima.
Misliti emocijama, osećati mislima, sinestezirati sintisajzerom
Mladi pisac i novinar nam otkriva kakva sve ključna egzistencijalna pitanja muče današnje mlade pisce u usponu i novinare u pokušaju: "Koliko još priča o sebi kao o negativcima moramo da odslušamo kako bismo shvatili da nisu tačne? Koliko još bratoubica i izdajnika moramo da odgajimo kako bismo počeli da brinemo i o odrastanju patriota? Koliko još prohteva kojekakvih seksualnih manjina moramo da ispunimo kako bi većina mogla da prodiše?" Poznati pisac srednje generacije nam otkriva da je jedino rešenje za Srbiju i Crnu Goru dolazak nekog sveštenog lica na čelo ovih država, dakle teokratija. Uvaženi glumac i producent nam otkriva kako je sit "savremenog jezika, iskrivljenog, netačnog, banalnog", te da postoji "potreba za jezičkom lepotom" koju pronalazi u Ćosićevim rečenicama koje imaju "neki viši smisao". Da ne bude zabune, uglednik misli na Dobricu, a ne na Boru.
Priznati pisac, član upravnih odbora, urednik koječega, dobitnik NIN-ove nagrade nam otkriva zašto je pisao o devedesetim godinama: "Živeo sam u tim godinama, patio u njima, i dalje mislim da su mi presuda, pa je bilo red da im se i ja obratim. Ima tu i tragova numerologije". Ova smešna smeša zbrke, meteža, haosa, džumbusa i papazjanije prevazilazi mogućnosti racionalne analize, mada ni numerološki pristup teško da bi bio od pomoći. A nije ni čudo kad isti pisac veli, otkrivajući suštinu svog problema: "Mislim jedino emocijama". A da li oseća mislima? Gleda ušima? Čuje očima? Sinestezira sintisajzerom?
Dekorateri praznine
I tako nas naša kulturna elita već godinama i decenijama zasipa teškom artiljerijom svojih budalaština koje u ovoj zaparloženoj sredini bivaju proglašene za mudrosti i visoka intelektualna dostignuća. Slaže se glupost na idiotariju, besmislica na koještariju, lupetanje na bezvezariju, a sve to zajedno čini sukus našeg vajnog intelektualnog života. Kad se ovako jedan proizvoljno odabran niz gluparija iz bogate produkcije ničega složi na jedno mesto, dobija se prava slika naše katastrofe. Slobodan Milošević i njegove horde ništitelja zaista su temeljno obavili svoj razarački posao.
Da naša kulturna elita ima elementarno osećanje zahvalnosti, hodočastili bi svake godine u Požarevac, na grob pokojnog diktatora pod lipom, da mu odaju počast i izraze blagodarnost. Jer ih je on sve stvorio, ovakve kakvi su. Naravno, čitavu tu bulumentu ispraznosti, te – kako bi rekao Krleža – "dekoratere praznine" vreme će pomesti svojom neumoljivom metlom, zato i ne navodim imena citiranih autora, nebitna su jer će ionako biti zaboravljena. A oni koji će ostati upamćeni, retki istinski stvaraoci iz našeg varvarskog doba, danas tavore na marginama potisnuti razobručenom glupošću, skrajnuti i nevidljivi, kao što je to bio slučaj u svim sličnim nevremenima u istoriji. O njima ćemo nekom drugom prilikom, tek koliko da pomognemo vremenu da prepozna svoje, onom vremenu koje – kako bi to rekao Vistan Hju Odn – poštuje jezik i kraj njegovih nogu polaže sve počasti.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR