Piše: Lilija Ševcova
Već duži niz godina, naš osnovni nacionalni proizvod je blef. I to je razumljivo. Budući da nemamo resurse kojima bismo pothranjivali naše velikodržavlje na koje smo do ozbiljne zavisnosti naviknuti, ostaje nam samo poker. Pravimo se da u rukama držimo mnogo jače karte nego što one zapravo jesu.
Blefiraju svi. Vlada blefira kada njen ministar za ekonomski razvoj Maksim Oreškin pokušava da ubedi građane kako „Rusija danas ostvaruje suštinski i odlučujući ekonomski rast“. Ostaje nejasno zašto onda iz dana u dan sve lošije živimo. Sergej Lavrov tvrdi da „viševekovni uticaj Zapada“ ubrzano jenjava i da „većina zemalja u svetu prihvata i podržava današnju rusku politiku“. I sad, ako Zapad ne utiče, a većina zemalja podržava, opet je nejasno zašto se Rusija tako grči i teško stenje pod pritiskom zapadnih sankcija?
Blefiraju i kremaljski eksperti. „Liberalna demokratija će morati da odstupi. Raspad sadašnjeg i stvaranje novog svetskog poretka potrajaće još u vrh glave par decenija, tako da Rusija ima dobre izglede da aktivno utiče na njegovo kreiranje“, čuje se iz kremaljskog orakuluma (Sergej Karaganov). Ali kako? Koja su to sredstva kojima ona misli da na bilo koga utiče kada je izolovana i do te mere iscrpljena sankcijama?
I na kraju, svoj doprinos ovoj kolektivnoj igri daje i vrhovni majstor bleferskog zanata, naš predsednik Vladimir Putin: „Mi smo sasvim sigurno dostigli i prestigli sve naše, rekao bih, partnere i konkurente. Hipersonično i superprecizno oružje koje mi imamo, niko na planeti nema… I u tom smislu, mi se osećamo sasvim bezbedno“.
Ali, shvatajući da jedna te ista pesma lako može da dosadi, da se izliže i potroši svoju uverljivost, predsednik svoj blef u sledećem krugu usavršava ucenom: „Mi se ničega ne bojimo. Malo je zemalja u svetu kao što je Rusija, zemalja čiji su građani vazda spremni da svoje živote polože na oltar otadžbine“. I gotovo istog trenutka, kao da ih je neko pustio s lanca, čopor dežurnih televizijskih eksperata iz sveg glasa urla „Rat!“ Ukratko, mi hoćemo da ubedimo Zapad kako smo spremni i krv da prolijemo ako taj isti Zapad ne pomogne Kremlju da svoj obraz sačuva. Tobože vreme je da menjamo taktiku i da počnemo malo i svojim ludilom da ih plašimo. Mada iskreno govoreći, strasno zapenjena lica televizijskih eksperata pre ukazuju na realno rastrojstvo našeg društva.
A još donedavna, blef je odlično funkcionisao. Liberalne demokratije su se pred ruskom drskošću uredno povlačile. Ali, očigledno im je dosadilo i sada naš blef odjednom proizvodi suprotan efekat. One počinju da pokazuju zube, demonstriraju svoju snagu i nagoveštavaju svoje mogućnosti u primeni sile. Umesto doskora uobičajenih napora u „pridobijanju“ Rusije, Zapad je počeo sistematski da je okružuje dubokim rovom trpajući nas tako sve u jedan ogroman leprozorijum. I umesto stvaranja nekakvog izmaštanog Nezapada u kojem bi ona preuzela vodeću ulogu, Rusija svojim postupcima stvara Novi Zapad u kojem za nju realno nema mesta.
Otkud onda svi ti susreti na najvišem nivou, sastanci s Makronom, s Angelom Merkel i uskoro, ako se ne daj bože nešto ne izjalovi, s Trampom? Ne dajte se prevariti: to je saučesništvo Zapada u kreiranju našeg blefa. Njima ionako više nema pomoći – misli zapadna elita. Zašto im povremeno ne tercirati i tako stišati njihovu agresivnost. A u stvari, zapadno društvo se sve čvršće konsoliduje oko ideje „Rusija – glavni neprijatelj“. Na scenu izlaze njihovi „jastrebovi“ ubrzano gradeći svoje karijere na rusofobiji. Evo baš nedavno je jedan od njih – Trampov pomoćnik za pitanja nacionalne bezbednosti Džon Bolton – dolazio u Moskvu da Putinu objasni zašto Amerika istupa iz sistema uzajamnog ograničavanja širenja nuklearnog naoružanja.
Najveća uvreda za Kremlj je to što se Amerika sprema da na đubrište istorije baci svoje obaveze koje istovremeno predstavljaju i garanciju našeg uzajamnog pariteta, tog savršenog i ubedljivo najsjajnijeg simbola našeg velikodržavlja. Amerikanci istupaju iz sporazuma ne zato što su se najednom zabrinuli oko dugogodišnjeg neprekidnog kršenja tog dogovora s naše strane. Amerika ruši bipolarnost s Rusijom jer su joj neophodne slobodne ruke za stvaranje nove. Nastupaju vremena koja zahtevaju angažman za bipolarnost s Kinom. I budući da se tango (kao ogoljeni simbol bipolarnosti) igra udvoje, svedoci smo istorijskog trenutka u kojem je Rusija u ovoj igri očigledno postala suvišna.
Da bi skrenuli pažnju Amerike na sebe, mi se naravno možemo bučno baciti u novu trku u naoružanju. S tim što jedna takva odluka sobom nosi gotovo izvestan rizik od toga da sami sebi slomimo vrat. Ušestvovati u trci s našim vojnim budžetom od 46 milijardi dolara protiv zemlje koja za vojne potrebe troši 700 milijardi dolara (dodavši tu još i Veliku Britaniju s vojnim budžetom od 60 milijardi i Francusku koja zajedno s Nemačkom troši 80 milijardi dolara godišnje), bio bi više nego očigledan primer državnog samoubistva. Tim pre što je Sovjetski Savez to 1991. već jednom učinio.
Sam proces reprodukcije ruskog blefa nameće pitanje o adekvatnosti ljudi koji su taj pervertirani oblik komunikacije učinili sastavnim delom našeg društvenog života. Da li oni razumeju šta zapravo čine? Mada to možda više i nije tako važno. Možda je već i sasvim nevažno. Jer onog trenutka kada je rutinski blef usavršen ucenom od strane Kremlja, taj resurs je i definitivno iscrpljen. A to u isto vreme znači i da vlast više ne može da predvidi rezultat riskantne igre u koju se upustila. Štaviše, blef počinje da razara i životni prostor Rusije, da ruši repere kojima je omeđena bezbednost i sam opstanak ruske države. Vreme naizgled bezazlenog pokera je prošlo. Nastupa doba ruskog ruleta.
Lilija Ševcova, Kasparov.ru, 24.10.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR