Povodom gostovanja advokata Zorana Piperovića u "Živoj istini" reagovao je Budo Simonović.
Njegovo reagovanje prenosimo integralno:
"Vjerovao sam da je kod Zorana Piperovića, ipak ostalo toliko dostojanstva i elementarnog vaspitanja i da će mi se izviniti za izgovorene neistine koje je, „ničim izazvan“, izgovorio na moj račun gostujući u nedavnoj emisiji „Živa istina“ Televizije Crne Gore.
Kako nemam ni vremena, a ni naviku, da čitam „elektronske novine“, tek danas sam, pošto su mi prijatelji skrenuli pažnju, pročitao njegov odgovor na moje reagovanje koje je korektno objavljeno na istoimenom portalu, i shvatio da mu se ona prvobitna neistina nije slučajno omakla, odnosno da je u pitanju patologija koja ide dotle da sad tvrdi kako ja nijesam ni pisao odgovor na te njegove neistine.
Prvo, Piperović i njegovi sufleri iz kuhinje u kojoj se kuva ova neslana čorba dobro znaju da Budo Simonović za više od pola vijeka bavljenja novinarstvom nikad nije nijedno slovo prekrstio a da ga nije potpisao, imenom i prezimenom.
Drugo, Piperović pokušava da me diskredituje nekom svojom vajnom logikom i posije sumnju u moje dobre namjere: zašto sam, zaboga, insistirao na razgovoru s njim ako sam znao da je Moldavka S.Č. sklonjena iz Crne Gore i da neću objaviti njegovu priču. Moj odgovor, za razliku od njegovog pitanja je vrlo jasan i logičan: ja kao novinar, čak i uprkos mojim tobožnjim vezama sa „najmanje dvije inostrane tajne službe“, koje mi pripisuju Piperovićevi istomišljenici, nijesam mogao sa njim razgovarati dok je ležao u istražnom zatvoru i dok je Moldavka bila u Crnoj Gori. A pošto sam prije njegovog izlaska na slobodu o toj skandaloznoj i sramotnoj aferi objavio više napisa u „Politici“ i „Franfurtskim Vestima“, smatrao sam da je pošteno i profesionalno da čujem i priču uhapšenog zamjenika državnog tužioca, glavnoosumnjičenog za trafiking i svakovrsno zlosnjtavljanje te žene. Očekivao sam, međutim, da će on u tom razgovoru biti iskren makar onoliko koliko je bio iskren u prvom razgovoru sa istražnim sudijom koji Piperović, iz razumljivih razloga, uporno i danas krije kao zmija noge. Kako se to nije desilo, logično je da nijesam objavio njegovu, najblaže rečeno, friziranu priču.
I treće, neću šire komentarisati bestidni, smušeni i konfuzni Piperovićev pokušaj da me konfrontira sa mojom uvaženom koleginicom i dragom prijateljicom Marijom Milošević, pa i njenom porodicom.
Od svega je jedina „živa istina“ da se on u jednoj prilici zaista javio na broj njenog telefona. Iz njegove tadašnje priče sam shvatio da je on njen advokat i da se njen telefon slučajno našao kod njega. Zamolio sam ga da je pozdravi i prenese joj poruku da se javi kad bude u prilici. Sve ostalo je neistina i nečasna konstrukcija i insinuacija bez glave i repa. A istine radi i zbog onih koji ne znaju, o Slobodanu Miloševiću i toj poznatoj ljevorečkoj porodici, posebno o njegovom bratu Boru, pod punim imenom i prezimenom sam pisao u više navrata i, što je posebno važno, u vrijeme kad su se gotovo svi drugi na njih bacali drvljem i kamenjem. Naročito sam ponosan na jedan ekskluzivni intervju sa Borom Miloševićem i takođe ekskluzivni i veoma opširni feljton o Slobodanu Miloševiću, objavljen poslije njegove smrti uz presudno važnu pomoć i saglasnost njegove ćerke Marije. Feljton je objavljen u „Frankfurtskim Vestima“, najtiražnijem dnevniku na srpskom jeziku koji se štampa i prodaje na tri kontinenta".
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR