6 °

max 6 ° / min 2 °

Nedjelja

22.12.

6° / 2°

Ponedjeljak

23.12.

5° / 4°

Utorak

24.12.

5° / 1°

Srijeda

25.12.

7° / 1°

Četvrtak

26.12.

7° / 2°

Petak

27.12.

6° / 1°

Subota

28.12.

7° / 1°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Mirotočivost, po Bogumilu monahu (II)

Istorija

Comments 2

Mirotočivost, po Bogumilu monahu (II)

Autor: Milena Aprcović

  • Viber
Piše: Dragan B. Perović

Ali, zahvaljujući tekstu koji je pred nama, nije ostala tajna kako je Nemanja, za koga Bogumil kaže da je „smrtosejac i svom i tuđem narodu“, postao svetac i mirotočitelj, kojim su se sve trikovima i gnusnim radnjama služili njegovi potomci i on sam, da učvrste vlast i podstaknu širenje kulta.

Ivan Đurić, čija je recenzija i preporuka za štampu data na kraju knjige, naglašava: „Ono što sledi jeste pristup istoričara – praktičara. Prvo što mi u tom svojstvu dolikuje, zaključak je da spis, nezavisno od namera njegovog sačinitelja predstavlja svedočanstvo (znači – izvor)za proučavanje i potonje bolje razumevanje našeg vremena, naše uže i šire civilizacije, naših nacionalnih i generacijskih muka i zabluda...

Kao pravi dualista i jeretik, on je pokazao da verovanje isključivo u jednu ideju bez priziva vodi u ćorsokak i nasilje... Bogumilovo protivljenje dogmi i vaspostavljenoj narodnoj i državnoj misli, znači, ne dolazi od ateiste ni od srbofoba već od iskrenog hrišćanina paganina.“

Bogumil monah, spasavajući glavu, odlazi na Svetu Goru. Majka ga je savjetovala da je najbolji način da se osveti Nemanjićima, koji su mu ubili oca, da zapiše i za potomstvo i istoriju ostavi śedočenje o njihovim nepočinstvima i zlodjelima. Na skoro tri stotine stranica pred nas izranja jedno vrijeme, način dolaska i očuvanja vlasti u Savin vakat, crkvene moći i dileme Monaha o misiji koju vrši.

Pošto smo odlučili da se ođe pozabavimo „mirotočenjem“ Nemanjinim, to ćemo za neku drugu priliku ostaviti sve ono što je Bogumil monah prenio iz razgovora sa Savom i Savina razmišljanja o državi i crkvi. Posebno su zanimljiva i poglavlja o roždeniju Savinu, Savinoj ljubavi sa „mladicom ugarskom“, koja mu „skroz zavrte pamet i mrak mu skinu sa očiju“, kupovini krune sa Istoka, u Nikeji, za Stefana (Prvovenčanog, tj. i Drugovenčanog) i usput, za sve pare, autokefalnosti crkve, Savinoj deci itd.

Žitije Savino počinje molitvom Bogumila monaha:

„Oče, blagoslovi i pomiluj, da ovo žitije sročim po pravdi i kako jeste, očisti me, otče naš, da iz mene blagodatno očišćenog poteče reč čista kao telo Gospoda i da kazujem onako kako je bilo. A bilo je da Nemanja silnik i krvnik rodu svom i narodu beše, i da na krvi uze presto i sozdade državu i crkvu, a da ga i u prvom i u drugom podupiraše sin mu Sava o kome zbori ovo žitije.

Neka mi Gospod posvedoči kad kazujem da ne beše Savinih čudesa, podizanja raslabljeni i vaskrsavanje mrtvih, te njegovo utišavanje bure na pučini a i mirotočenja iz groba Nemanjina, a što sve napisa Domentijan koji nikakva srama pred Bogom i pred ljudima ne imaše, a monašku rizu nosaše. Neka na njegovu dušu sročeno mu žitije bude, neka uz pomoć Božju i promisao Njegovu bude sramno kroz sve vekove pisanije Domentijanovo u ovom našem narodu raškom. A Gospod moj neki mi oprosti i za ono što rekoh za tog Domentijana, a neka se smiluje na mene što Savu ne poredim s Isusom, ni oca mu sa carem Davidom i Mojsijem, neka mi oprosti što žitije ovo ne krasih ni rečima starozavetnim, ni novozavetnim, što Savi u usta neću da mećem ni reči Solomonove, ni proroka Isaije, a ni Isusove. To neka rade drugi žitijepisci i greh neka je na njine duše, a greh neka je i na dušu Savinu i Nemanjinu što se o toliko verne muževe ogrešiše a i otačestvo naše, što će da se vidi podalje.“

Poslije ove molitve, prenosimo izvode koji se odnose na dvije sahrane Nemanjine, balsamovanje, neuspjelo mirotočenje za četrdesnicu, sa ponovnim punjenjem mira kao „mješine s vinom“, mirotočenjem za godišnjicu, pa trećim, kada je izvršena hokejaški rečeno „leteća izmjena“ i u Studenici zamijenjen Nemanja „svježijim lešom“, koji je mogao više mira da primi, do Savina zamonašenja mrtvog brata i mrtvaca koji predaje krunu nasljednicima itd:

(Str. 5) A to što se zboraše da kao planina golem beše laž je golema. Jer, Vizantinci to zborahu da kažu kako je veliki i silen njihov neprijatelj, a udvorice Nemanjine da kažu kako silnog gospodara služe. Nu, Nemanja bi omanjeg rasta, oniža a zdepast i volujskog vrata. A oko mu bi više latinski modro i mutno nego li plavo i slovensko, a od latinskog popa i kršten beše.

(9)„Otac mi umni Vojislav vide da Nemanja osnažen lozom grčkom više ne drži do bugarski ustanici: „Nego sine, jedini, u Svetu goru da bežiš, da glavu mladu zalud ne izgubiš. Tamo da se zamonašiš i našu veru bogumilski, što ista je kao naša staroslovenska, da širiš i knjige bogumilske da prepisuješ. Na vjeki vjekov da se zna: ko besmo mi, a ko Nemanja i njegovi... (10) I primiv postrig i rizu uzeh monaško ime Teofil, što po serbski jeste Bogumil, a Strahinja mi mirsko ime bi.

(Str. 44) Na sam Dmitrovdan dojde u Vatoped monah studenički i donese pismo koje kazuje da, evo, Nemanja za jednu sedmicu sas golem tovar zlata i crkvene sasude zlatne i sve drugo što ide. Pa nam taj Pajsije studenički kaza kako episkop raški Kalinik Grk ne samo što postriže Nemanju u Simeona nego ga rukopoloži za Velikoshimnika (najviši stepen monaštva – prim. D. B. P); častoljubiv u mirjanstvu ostade Nemanja takav i u monaštvu svom kratkom... Tako onaj što do juče ruke vazda od krvi imaše, zadobi najviši čin monaški pošto u Raškoj sve beše nemanjićko; od episkopa Kalinika pa do mrava poslednjega.

(Str. 60) Tako u Nemanjinom času presmrtnom u Hilandar se stekoše i do stotine monaha, a među njima behu i mladi bogumili iz Zografa bugarskog, a pojaviše se škopci ili beli anđeli kako se nazivahu zbog svoje besputenosti, a dođoše iz Pantelejmon ruski... I opseti se Sava ko mu posla nove bogumile, a ko škopce: ili Rusi ili Grci ili smuta i zavera bi zajednička, a sve samo ktitori hilandarski da se pobiju i u bratstvo hilandarsko da prevladaju Rusi i Grci i da ga povrate nekako za sebe.

(Str. 61) Ubrzo potom dođe vreme, Nemanja, zvani brat Simeon, da se predstavlja Bogu... „Pa sade, sine moj, prostri mi asuru i daj mi kamen pod glavu da stavim i proživim bar zadnje dne kao prost monah“, kaza stari samodržac koji za šest dana htede svetac da postane. Jer toliko na asuri požive. A zverstva i krvoprolića ovog velikoshimnika zanemoćalog mogu li da se zaborave? I što za njegove vladavine serbski živalj se prepolovi, i što Vlasi i drugi inoplemenici sve poviše imaše u zemlji Raškoj..? I opet ću; može li da se zaboravi besovsko Nemanjino umorstvo muževa najbojlih? I paljenje knjiga svetih i božanskih i što vera bogumilska ne zažive? No, tu su Domentijan i njemu slični bedni hagiografi da ukrase žitija vlastodržaca i njihovo delo Sotonsko da poravnjaju sa božanskim, i da pokoljena naša serbska čitaju sasvim drugo od onoga što stvarno bi...

(Str. 62) Kad se čas smrti Nemanjine sasvim približi, a Sava se zatvori kod Nemanje u kelije i ne puštaše nikoga da tamo uđe. A kad svanu dan objavi otac da mu je umro, pa onda dozvoli da se uđe u keliju pokojnog Simeona. A ovaj se povrati u život pa reče: „Vsakoje dihanije da hvalit Gospoda“, pa zagledavši se u ikonu prinesenu ispusti dušu. A vazduh se ispuni mirisima umilnim i bogougodnim i tu se odmah domislih zašto Sava ne htede nikog da primi u keliju očevu; jer ga mirisima istočnim spremaše za sveca još od časa predsmrtnog. I Nemanja požive tako u Hilandaru osam meseci, a dan smrtni beše mu trinaesti fevruar, a godina 6708 (1200. godina – prim. D. B. P).
Kad ostadosmo nasamo ne izdržah Savu da ne pitujem: „To li oca za sveca pripremaš kad ga namaza sa svi oni mirisi istočni?“ a on će: „Lukav si, Bogumile, kad odmah pogodi!“ Pa ću opet: „A što narod serbski ako podbuniš kad čuju ko im svetac postade?“ „E, ovde omaši, Bogumile; jer narod ište sveca kao lebca pošto hristijanskog dosad ne imaše. A ovi stari u narodu kad izumru, što još staru veru drže, pa kad prođe još pedeset leta i agiografi Nemanjino žitije kad nakite ko će da zna da svetac Simeon beše krvnik Nemanja“, reče Sava te mi zatvori usta... Nego počeše goleme pripreme za ukop Nemanjin, i odmah razumeh da Sava nešto golemo sprema sa lešom oca mu i mučno mi od toga bi.

Treći dio objavljujemo sjutra, a prvi možete pročitati ovdje.

Komentari (2)

POŠALJI KOMENTAR

flamantes

U feudalizmu je pojam narod bio drugačiji nego danas, pod narodom se podrazumjevala familije vladara (uža i šira), visoko i nisko plemstvo i crkveni službenici, što je činilo beđe oko 10 do15% stanovništva, a svo ostalo stanovništvo je bilo tretirano kao stoka.

Slavko

Ovakva im je sva istorija- lažava