Misterija iz 1954: „DUH CRNIH BRDA“ PROTIV TITA I RUSA, ZA NEZAVISNOST CRNE GORE! (5)

Piše: Vladimir Jovanović

Hladno proljećnje praskozorje 1954. u visokim, teško dostupnim stjenovitim planinama u Kučima, blizu albanske granice.

Nero Vulf i njegov asistent Arči Gudvin, prethodno stupivši u Titogradu u kontakt sa Danilom Vukčićem, te uz njegovu pomoć, dovedeni su do Josipa Pašića, šefa „DUHA CRNIH BRDA”. Sada su śeli u polukrug ispred pećine – tajne baze podzemne organizacije koja se bori za obnovu crnogorske nezavisnosti. Unutar pećine, kako im je rečeno, spavaju neki od drugih njezinih članova.

Vulf želi da utvrdi ko je, par neđelja ranije u Njujorku, ubio Marka Vukčića, najboljega mu prijatelja – i Danilova strica – a potom, upravo u ovim krajevima, njegovu poćerku Karlu Lovćen. Da je Marko Vukčić važna karika u „DUHU CRNIH BRDA”, Vulf je to oduvijek znao. Ali da je i Karla članica organizacije – to će mu ona saopštiti tek poslije Markova ubistva. Karla je iz Njujorka, ne obavijestivši Vulfa, došla ilegalno u Crnu Goru u pokušaju da otkrije izdajnika koji je „tipovao” Marka – i tu smrtno stradala.

Poznat u Njujorku po introvertnosti, te veoma rijetkome udaljavanju iz svoje udobne kuće na Menhetnu, slavni detektiv Nero Vulf, po svemu sudeći prvi put od 1921. – kada u Crnoj Gori boravi kao pripadnik američke vojske sa jasno za publiku nikad otkrivenim razlogom – sada se, naravno ilegalno, vratio u otadžbinu; štaviše baš u Kuče, ispostaviće se, njegov zavičaj!

„Želim saznati ko je ubio Marka Vukčića?”, obrati se Vulf Josipu Pašiću i pokaza rukom ka pećini: „ Ja i Marko smo upravo u ovu pećinu ulazili kao đeca”.

Vulf i Arči u tami Pašića samo naziru. Viši je od njih, krupan. Tačno je, ispričaće Pašić oštrim, promuklim glasom, da je prenio Karlinu poruku, dostavljenu Vulfu u Njujork preko Italije, da se ona nalazi u Crnoj Gori. Međutim ko je ubica, on ne zna.

„Desilo se sljedeće”, kazao je Pašić. „Karla je došla, odśela je u jednoj kući, tu dolje u blizini…” – „Znam”, prekinu ga Vulf. „JA SAM ROĐEN U NJOJ”. – „Da, rekli su mi”, nastavi Pašić. „S Karlom sam razgovarao, bez uspjeha. Ona nije vjerovala nikome od nas. Odlučila je da sama otkrije špijuna unutar naše organizacije. Pošto ste rođeni ovđe, svakako znate da je na svega dva kilometra odavde albanska granica, a odmah iza nje nalazi se stara rimska tvrđava”. – „Naravno”, reče Vulf, „Po njoj sam jurio slijepe miševe”. – „E, sad ih tamo nema. Albanci, stalno pritisnuti od Rusa, očistili su tvrđavu i ustrojili u kuli stražarsko mjesto s kojeg drže granicu pod prismotrom. Tamo ih je jedno vrijeme bio cio vod, sada možda polovina od toga. Rekao sam Karli, ako je kod nas pritajen neprijateljski agent, koji radi za Ruse, Albanci bi morali znati o kome je riječ, jer bi Rusi, baš tu, morali održavati kontakt s izdajnikom. Odlučila je da se sama zaputi ka tvrđavi i predloži tamošnjim Albancima izvjesnu ponudu. Uvjerovao sam je da to nije samo opasno, nego i smiješno. No, nije me, dakle, poslušala. Štaviše, koliko je ona sagladavala stvari, čak i ja sam mogao biti špijun!”

Prema Pašićevim riječima, Karla je, zorom, krenula ka rimskoj tvrđavi s one strane granice. Računao je da će je tamo svakako zarobiti i ispitivati. Dobro poznavajući raspored postorija unutar tvrđave, pretpostavio je da će Karlu zadržati u jednoj adaptiranoj sobici koja s spoljnje strane ima malu pukotinu u stijeni nalik prozoru, tek da vazduh unutra ulazi. Sve što je uspio da dogovori s Karlom jeste da, ukoliko se ona toga dana ne vrati, da će pokušati tačno u 21 h da spolja priđe toj prostoriji u rimskoj tvrđavi da bi stupili u kontakt.

Pašićev saradnik, pripadnik „DUHA CRNIH BRDA”, Stanko Kosor, sa američkim dvogledom, koji je organizaciji poklonio pokojni Marko Vukčić, cio dan je sa pogodnoga uzvišenja osmatrao albansku granicu. Ustanovili su da k rimskoj tvrđavi niko nije dolazio, niti je iz nje izlazio. „Znao sam da će Karlu raskrinkati. Interesovalo me je da li će da je odvedu u Tiranu”, ispričaće Pašić.

Uveče, međutim, Karla se nije vratila. Sa Stankom Kosorom, te još četvoricom pripadnika „DUHA CRNIH BRDA”, oprezno ispitujući teren, Pašić se zaputio ka rimskoj tvrđavi. „Prilazili smo bosi, ne zbog Albanaca, koji spavaju ‘k’o topovi’, već zbog psa, za koga smo znali da je dresiran da se sa sumrakom prikrije, zavuče isped zidina, te burno reaguje na najmanji šum. Prišao sam psu obilaznim putem, suprotno od pravca vjetra, da me ne bi nanjušio i zaklao ga nožem prije nego se oglasio i cijukom. Nakon toga, popeo sam se do same tvrđave. Osvijetljena su bila samo četiri prozora. Čuli su se glasovi i mislim da sam prepoznao Karlin glas”.

Još svega par minuta bilo je do 21h, za kad je s Karlom, po prethodnome dogovoru, Pašić trebalo da kontaktira. Dok ga je ostatak njegove ekipe čekao u blizini, puzio je do te prostorije, koja je, dakle, imala samo mali prozor, tačnije procijep u masivnim blokovima stijena od kojih je tvrđava bila sazdana. Odlučio je da Karlu tu sačeka najdalje do 22h.

„Ako se do tada ne pojavi, pozvaću svoje ljude da je oslodimo. Za Albance nijesmo brinuli, bilo ih je svega trojica-četvorica. Međutim, tačno u 21h, Karla se pojavi, čuo sam njene korake, zatim vidio kroz procijep lampu koja osvjetljava prostoriju. Šapatom me zvala, ja sam odgovorio. Kazala je da je sve u redu i da očekuje da će se śutra vratiti. Tada saopšti i poruku: ‘Recite Nero Vulfu da je čovjek koga traži blizu ove planine’. Potom je izašla iz te prostorije. Naravno, htio sam da je nešto zapitam, ali se brzo udaljila”.

Pašić i njegovi ljudi su se nakon toga vratili u bazu, a on śutradan u Titograd, đe je Danilu Vukčiću saopštio poruku od Karle. „Zahvaljujem Vam”, reče Vulf. „I Karlu više nijeste gledali živu?” – „Živu, ne. Ja i Danilo pronašli smo njeno tijelo”, reče Pašić i nastavi: „Vi ste profesionalni detektiv. I ja bih Vas pitao: da li mislite da sam krivac za Karlinu smrt? Da li su je ubili pošto su pronašli leš psa i shvatili da je neko prethodne noći bio tamo?” – „Po mome mišljenju, za Karlinu smrt krivci su njih nekolicina, ali Vi, gospodine Pašiću, nemate nikakvu krivicu. Što se mene tiče, ne preostaje mi ništa drugo nego, kad se dobro razdani, sa Arčijem da krenem k rimskoj tvrđavi”.

* * *

Vulf i Arči su odspavali sat-dva, tu ispred pećine, tajne baze „DUHA CRNIH BRDA”.

Tek kasnije Arči – koji zbog nepoznavanja jezika nije razumio što njegov šef priča sa sunarodnicima – od Vulfa će saznati kako je on razmišljao da sâm ode do Albanaca u rimsku tvrđavu. „On je tu besmislicu obrazlagao pretpostavkom da će, ostajući licem u lice s njim, Albanci biti iskreniji nego u prisustvu druge osobe”, kazaće Arči.

U svakome slučaju, Arčiju nije trebao prevodilac da shvati da će do rimske tvrđave morati da savladuju „prokleti put koźih staza”. Tješila ga je nada da barem neće tuda morati da se vraćaju. Naišli su na potočić hladne vode, malo se okrijepili – Vulf je pojeo čokoladicu – i rekao Arčiju da su na oko 300 m od albanske granice, „koja nije obilježena, jer se spor oko toga kojim potokom povući granicu vuče nekoliko stoljeća”.

U međuvremenu, sunce jače ogrija i njih dvojica su skinuli džempere. Par minuta kasnije su priješli albansku granicu. Ugledaše tvrđavu. „Upravo s ovoga mjesta Stanko Kosor je osmatrao rimsku tvrđavu onoga dana kad je Karla u nju otišla”, reče Vulf. „Sasvim je sigurno da će i danas biti na istome zadatku”.

Rimska tvrđava „stajala je, sa impresivnim pukotinama u zidinama, naspram ogromnoga stjenovitoga vrha s kojim se gotovo spajala. Ispred je proticao potok”. Naoko, nije se primjećivao nikakav znak života u njoj. Plan Vulfa je bio da njenim stanovnicima prodaju priču, kako je Arči kasnije obnasnio, da „čitav život maštaju da rade za Kremlj, a sada nam se snovi ostvaruju”!

Krenuli su ka velikim ulaznim drvenim vratima. Ušli su unutra, nekih petnestak metara, kad začuše „vrisak, veoma glasan i dugačak; bio je to muški glas”. Na znak Vulfa, on i Arči se skriše u mračnome udubljenju u hodniku. Bila je to, zapravo, prostorija o kojoj im je pričao Josip Pašić. U međuvremenu, osluškujući, procijeniše da vrisak dopire iz neke prostorije ispod njih. Krenuli su niz hodnik, došli do njegova kraja i u tmuši razaznali uski hodnik sa kamenim stepenicama koje su vodile dolje.

Sad su se već jasno razabirali glasovi. Vulf i Arči se spuštaju na vrhovima prstiju, okrenuti bočno i leđima priljubljeni uz vlažne kamene zidove. Arči misli da je njihovo spuštanje potrajalo cijelih petnaetak minuta. Dolje, na samome dnu, već je bio potpuni mrak, ali je iz okrugloga prozorčića na drvenim vratima dopirao snop svijetla. Veoma, veoma pažjivo, jedan po jedan, osmotrili su u prostoriji četvoricu ljudi.

„Jedan od njih śedio je na stolici, leđima okrenut k nama”, pričao je kasnije Arči. „Drugi nije śedio, nije ni stajao, niti je ležao. Visio je! Trup mu je vezan za lanace okačene o plafon, a noge su mu visile nekih 6 cm od poda. Na svakome zglobu ruku bili su mu vezani konopci koje su u suprotnim pravcima vukla dvojica mladića. Noge nesrećnika takođe su rasčerečene konopcima. Njegovo lice je bilo tako izobličeno, tako podbulo da je prošao dobar minut prije nego sam ga prepoznao. Bio je to Petar Zov, čovjek sa zgnječenim nosem, niskim čelom i sumnjičavim glasom, koga smo sreli u kancelariji mister Gospa Štritara; a za koga nam je upravo on saopštio da je čovjek od akcije”.

Gospo Štritar, kako smo viđeli, šef je ili jedan od šefova UDB-e u Titogradu.

„Čovjek koji je śedio nama leđima okrenut”, reći će docnije Arči, „ćutao je, dok su dvojica dželata vukli konopce”. Petar Zov ispušta stravične zvukove. Konopci u jednome trenutku bijahu popušteni. „Ovako neće moći, Petre”, reče čovjek koji je śedio. „Ja sam strpljiv. Većina informacija s kojom si nas zatrpavao se pokazaše beskorisne i – blago govoreći – netačne. Zeznuo si odgovorni zadatak koji smo ti povjerili, a tvoji izgovori su neubjedljivi”.

„Ali, to nijesu opravdanja, to su činjenice”, odgovori Zov. – „Pričaš gluposti“, reče glavni, koji, ipak, naredi dvojici dželata da još malo opuše konopce.

„Drugar, odmorićeš se malo. Shvatam da moraš da ubijaš za onoga idiota Gospa Štritara, zaposlen si kod njega, kao što, opet, moraš dokazati da radiš i za nas. Ali, stvari su sada komplikovanije. Ti si mogao obaviti tu akciju da ne izazoveš ikakvu sumnju, a umjesto toga si otišao u Ameriku. I sad si dovoljno bezobrazan, da da dođeš ovđe i tražiš novac! Evo, računaj, da ću ti platiti. Pod uslovom: ako na zadovoljavajući način odgovoriš na moja pitanja. Onda ću ti platiti još više – baš to tvome ukusu!“

„Pa bio sam prinuđen da putujem za Ameriku“, reče izmučeni Zov. „Ja sam mislio da ćete mi to odobriti“.

„Taj ’DUH CRNIH BRDA’ je naš neprijatelj, neprijatelj progresa. Oni se sada ne bore s nama, nego sa Beogradom, a nama to odgovora, barem za prvo vrijeme, da oni nanose štetu Beogradu. Malo je vjerovatno, naravno, da će oni uspjeti da obore Tita, iako bi nam to odgovoralo. Tada bi došlo do velike gužve i nakratko bi uzeli vlast. Ne, zasad samo se pretvaramo da smo neprijatelji ’DUHA CRNIH BRDA’ i ti to odlično znaš. Što njih više pomaže Amerika, utoliko bolje za nas! Ako bi taj lakej, Marko Vukčić, koji je napravio sebi bogatstvo po tome osnovu, a koga su gladnog hranili američki imperijalisti, dobio i deset puta više – opet bi mi pobjedili. A šta si ti uradio? Po nalogu iz Beograda, otišao si u Ameriku. Ubio si ga!“

Dok Vulf i Arči prikriveni slušaju, nastavlja se monolog. ONI su sve znali o kretanju Petra Zova. Uveče 4. marta 1954. je doputovao Zov u Goricu (Gorizia), gradić u Italiji, blizu jugoslovenske (slovenačke) granice, sa falsifikovanim dokumentima na ime „Vito Rico“. Odatle je otputovao u Đenovu, đe se 6. marta 1954. ukrcao na brod „Emilija“, legendiran kao stjuard. „Emilija“ je pristala u njujoršku luku 18. marta 1954. i „te večeri si sišao s broda, ubio Marka Vukčića, a već u 21h vratio si se na palubu“. ONI znaju da je na istome brodu plovio Petar Zov nazad do Đenove, „a potom doputovao u Titograd“.

„Ja ti to sve govorim, da bi shvatio: ništa od ne možeš sakriti!“

ONI? Da pogledamo, ko su to ONI: u knjizi Reksa Stauta „The Black Mountain” (1954) predstavljeni su kroz čovjeka koji je „okrenut leđima“, skupa sa dvojicom njegovih saradnika, dželatima, a žrtva im je – profesionalni udbaški kiler Petar Zov.

ONI su – Rusi, po prilici, ekipa iz GRU-a, Glavne obavještajne uprave (Главное разведывательное управление).

U rimskoj tvrđavi, đe raščišćavanju donose sa svojim saradnikom, „duplim špijunom“ iz UDB-e, predstavlja ih „jedan od glavnih ruskih šefova u Albaniji“, koji je, baš tim povodom, hitno doletio iz Moskve za Tiranu. Zove se: Пётр Шувалов (Petar Šuvalov)...

(Nastavlja se)

Misterija iz 1954: „DUH CRNIH BRDA“ PROTIV TITA I RUSA, ZA NEZAVISNOST CRNE GORE! (4)

Misterija iz 1954: „DUH CRNIH BRDA“ PROTIV TITA I RUSA, ZA NEZAVISNOST CRNE GORE! (3)

Misterija iz 1954: „DUH CRNIH BRDA“ PROTIV TITA I RUSA, ZA NEZAVISNOST CRNE GORE! (2)

Misterija iz 1954: „DUH CRNIH BRDA“ PROTIV TITA I RUSA, ZA NEZAVISNOST CRNE GORE! (1)