Feljton Antene M!
Piše: Vladimir Jovanović
Novi lokalni zapovjednik trupa Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (KSHS) u Kolašinu, major Raka Radović, početkom 1920. komandantu Zetske divizijske oblasti, generalu Milošu Mihailoviću, dostavlja prijedlog mjera za suzbijanje ustanka u Rovcima. Tu se eksplicitno zagovaraju represalije nad civilnim stanovništvom:
„Čast mi je dostaviti komandantu i svoje mišljenje kako bi trebalo postupiti sa imovinom [ustanika], te da se u najkraćem vremenu i sa najmanje žrtava cilj postigne. Mišljenja sam, da FAMILIJE SVIJU ODMETNIKA TREBALO BI INTERNIRATI i udaljiti što dalje od njihovih sadanjih mesta stanovanja, KUĆE I IMANJA IM KONFISKOVATI, A PO POTREBI POJEDINE POPALITI. Njih UCENITI I DOZVOLITI DA IH SVAK IMA PRAVA UBITI – oglasiti ih za hajduke. Celokupan ovaj posao izvoditi postepeno i u razmaku u vremenu, jer sam uveren da, čim njihove familije budu udaljene od kuća, odmah će se prijaviti i oni. ISTE MERE PREDUZETII SA JATACIMA – kućama koje ih primaju.
Pošto odmetnici imaju bliskih rodaka i rođene braće kao državne činovnike u raznim nadleštvima, mišljenja sam da bi i njih sve trebalo otpustiti iz državnih službi, ili ih, ako je ovo nemoguće, odmah ispremeštati na druga mesta, udaljenija; jer, uveren sam, da oni sa svojom braćom i rodacima održavaju vezu i da novcem – platom koju od države primaju, bez sumnje i ove podržavaju”.
Major Raka Radović, takođe, dostavlja svoju procjenu Ivana Bulatovića, vođe ustanika Rovaca, te nekih njegovih saradnika. Podaci koje predočava nijesu bez invektiva, poluinformacija ili netačnosti, no u svakome slučaju predstavljaju arhivski izvor o tome kako su na njih gledali iz okupacione srpske vojne vlasti.
„Poručnik IVAN BULATOVIĆ, odbegao je jer je u 1913. izvršio ubistvo nad kapetanom Bećkovićem, na frontu prema Bugarima, pa se bojao da kaznu na koju je osuđen ne bude morao ponovo da izdržava.
Art[iljerijski] kapetan MIJAJLO BULATOVIĆ, odmetnuo se što čin komandirski – majora, koji je dobio od Bože Petrovića [premijera Knjaževine do 1905] u ime biv[šeg] kralja Nikole, pri evakuaciji Crne Gore, nije mu priznat. Inače, po saznanju – bistar, okretan i od boljih oficira iz biv[še] Crnogorske vojske.
Poručnik BEĆIR BULATOVIĆ, bivši perjanik kralja Nikole, skoro nepismen. Odmetnuo se jer je računao da mu se ni ovaj čin poručnika neće priznati. Kao oficir biv[še] Crnogorske vojske, po saznanju, ne predstavlja nikakvu vrednost”.
„OSTALI ODMETNICI”, navodi se u istome izvještaju, „većinom su prosti profesionalni pljačkaši, naviknuti na pljačku još iz vremena okupatorske vlasti austrijske, koji bi želeli da žive parazitskim životom” (Komanda posade, Pov. O.Br. 50. 24. feb. 1920, Kolašin).
Na lice mjesta – u Kolašin, malo docnije, poslat je i kapetan II klase Vojske KSHS Jagoš Lazarević, sa očiglednim zadatkom da o prilikama u tome kraju, na jedan što obuhvatniji način, referiše komandantu Zetske divizijske oblasti.
„Po dolasku ovde, prema Vašem naređenju”, piše Lazarević gen. Mihailoviću, primjetio je da „POSTOJI VELIKA NEIZVESNOST U NARODU U POGLEDU BUDUĆEG OPSTANKA UJEDINJENJA CRNE GORE SA SRBIJOM”.
„Veliki deo naroda očekuje neki ponovni plebiscit o opredeljenju. Ovo mi daje povoda i dokazuje se time što sam u velikom broju bio pitat od izvesnih: ‘Kako će ostanuti Crna Gora i hoće li ostanuti ujedinjenje?’”
„Veliki broj naroda, a najviše Gornjo-Rovčani, tvrdo su ubeđeni da ujedinjenje ne može nikako ostanuti – već da Crna Gora mora biti separatna. Zato svi zlikovci italijanski [sic!] i agitatori tu i nalaze najbolje sklonište i utočište – štaviše, oni tvrdo veruju da će o Đurđevu-dne doći bivši crnogorski prestolonašlednik i da će nastati neki prevrat.
U TOME, KOLIKO SAM MOGAO DOZNATI, PODRŽAVAJU IH I NEKI VIĐENIJI LJUDI, KOJI SU TEČAJEM PRILIKA PRIŠLI K UJEDINJENJU. Neizvesnost čini da se narod vrlo lako povodi za raznim agitacijama i uopšte propalim tipovima, koji, na svoj način, obećavaju narodu zlatna brda“...
Kako je već napomenuto, početkom 1920. se pristupilo formiranju „letećih četa“, sastavljenih od najamnika – „domorodaca“, Crnogoraca koji bi se, za novac i hranu, angažovali na strani okupatora u bratoubilačkome ratu protiv ustanika. Naredba je stigla s mjerodavna mjesta iz Beograda:
„PREDSEDNIK VLADE ODOBRIO JE FORMIRNJE 8 [OSAM] LETEĆIH ČETA, SVAKA OD 100 LJUDI. Komandiri ovih četa su od oficira [Vojske KSHS]”, a „za vodnike, na svaku četu, upotrebljeni su potporučnici koje je unapredio Izvršni narodni odbor [Podgoričke skupštine]”.
„LJUDSTVO OVIH ČETA TREBALO BI DA IMA HRANU U NATURI, KAO I OSTALI VOJNICI I PO 5 DINARA DNEVNICE. Odelo, obuću i preobuku, ćebe, torbicu i čuturicu – od države, kao i oružje, oružni pribor i municiju. – Vodnici ovih četa, potporučnici Izvršnog narodnog odbora, IMAJU PLATU I DODATKE, kao i ostali potporučnici naše vojske i po JEDAN PAR ODELA I OBUĆE, SA ŠINJELOM I KAPOM. – Porodicama ovoga ljudstva izdavati na svakoga člana porodice (ovde računati ženu, decu, neudate sestre, oca i majku) PO 0,50 DINARA DNEVNO. – Za sve ove osigurati isplatu i otvoriti najbolje po vojnim kasama“ (Komanda Zet. diviz. obl, Str. pov. ĐOBr. 6119, 3. jan. 1920).
Odgovornost za slamanje ustanka u Crnoj Gori lično je dobio ministar vojni u Beogradu, general Stevan Hadžić. „Gonjenje odmetnika u Crnoj Gori vrši se tačno prema datom mi ovlašćenju i odluci koje je Ministarski savet [Vlada KSHS] u toj svrsi doneo” (Min. vojno i mornarice, 5. jan. 1920).
Prva akcija „leteće čete” iz Kolašina, podržana žandarmerijom, na Rovce je izvedena 8. januara 1920. god. Plan se sada sastojao u namjeri da se, munjevitim upadima, grupe ustanika, ne previše duboko na teritoriji plemena, tokom prezimljavanja, iznenade, zateknu kod kuća – tu uhapse ili pobiju.
Iz jednoga izvještaja okupacionih vlasti se doznaje da je, na selo Vlahoviće, „protiv odmetnika i njihovih jataka”, upućeno 45 žandarma i tri voda „leteće ćete“, pod komandom „kapetana, gosp[odina] [Nikole] Đilasa”. On je „u Vlahovićima uhvatio pet privrženika odmetničkih”.
„Glavni odmetnici i njihove vođe posakrivali su se po pećinama planinskim, a većina u Ivčev do. U kućama Vlahovića nema nikoga od sposobnih muških, već su se razbegli”.
Neđelju kasnije, komandant „podgoričke oblasti za gonjenje odmetnika”, koji je jedini raspolagao sa tri „leteće čete”, referiše Komandi Zetske divizijske oblasti KSHS:
„U Rovcima bili su nazad nekoliko dana banditi od nekolike desetine, koje su leteća odeljenja i žandarmerija rasterali u raznim pravcima. Jedna grupa bandita ostala je u Rovcima pod starešinstvom bivših oficira Ibra i Ivana Bulatovića.
Druga grupa iz Bjelopavlića do 10-15 bandita, pod starešinstvom tehničkog studenta Novice Radovića, nalaze se na teritoriji između Rovaca i Bjelopavlićskih planina (Lisac – Prekornica).
Treća grupa, pod starešinstvom Pere Vukovića, 20-25 bandita, prešla je iz Rovca, preko Morače u Platijama, preko Lutova”. Navodi i da „područna ni odeljenja gone ih” (Kom. Podgorič. obl, br. 21, 15. jan. 1920).
Međutim, ocjenjuje Stevan Popović („Rovca i Rovčani u istoriji i tradiciji”, Nikšić 1997, str. 214), „ni ove AKCIJE ŽANDARMA I LETEĆIH ČETA NIJESU IMALE USPJEHA, jer su KOMITSKE GRUPE IZBJEGAVALE FRONTALNE BORBE I POVLAČILE SE U PLANINE BEZ GUBITAKA; ili se povezivale i prelazile na drugi teren zbog lake pokretljivosti“...
(Nastavak feljtona u poneđeljak 4. decembra)
ROVAČKA REPUBLIKA (13) „Rovca su izgledala kao neka zasebna ’država’“
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR