Zašto jedan Nermin nikada ne bi pobedio u Beogradu

Piše: Bojana Vatić

Izbori u Podgorici su pokazali da uprkos negativnoj kampanji za ove četiri godine koju je Srbija vodila protiv Crne Gore, uprkos glasačima koji su u organizovanom procesu dolazili iz Srbije i Republike Srpske da glasaju nije postigla onaj rezultat koji je bio krajnji cilj zvaničnog Beograda i one srbijanske opozicije koja se iako sa istim suočila u Srbiji, a koja ništa manje nije slavila tog 30. avgusta "rijeku slobode" podržavajući crkveni puč u vidu litija i kako su govorili "dolazak demokratije" u susednoj državi.

Zašto današnjoj vlasti a do juče i većinskoj opoziciji uporno smeta bivši predsdenik Crne Gore Milo Đukanović?
I ko to tamo p(j)eva?!

O kakvoj mržnji govori predsednik Srbije?

Zbog čega nijedna opoziciona "gradjanska proevropska" stranka u Srbiji  osim jedino, gle čuda, Lige Socijaldemokrata Vojvodine nije čestitala ubedljivu pobedu i uspeh političkoj partiji u Crnoj Gori koja se oduvek zalaže za evropske gradjanske antifašističke i slobodarske vrednosti koje upravo treba da budu i vrednosti opozicionih stranaka a koje nisu Vučić.

Ne oprašta se što je Đukanović trasirao put Crne Gore u Evropu i što je za taj put jasno opredeljen.

Ne oprašta se što je zabranio ravnogorski pokret, dok je u srpskom parlamentu rehabilitovan četnički pokret i izjednačen sa partizanskim jedinim narodno-oslobodilačkim pokretom.

Ne oprašta se to što nije podizao spomenike četničkim koljačima već je naredio da se temelj spomenika četničkom vojvodi i zločincu Pavlu Djurišiću digne dinamitom u vazduh.

Crna Gora se nije odrekla svog antifašizma.

Srbija svog jeste!

Ne opraštaju se sankcije Rusiji. Srbija se ruskog uticaja ne odriče ni po koju cenu.

Milo Đukanovic tako danas brani i Srbiju. Brani je od same sebe. Brani onu građansku, civilizovanu, razumnu, evropsku, pristojnu i modernu Srbiju. Brani Srbiju Zorana Djindjica.

Zato Srbija nikad neće postati normalna zemlja dok je tradicija nacionalizma temeljnija i jača od tradicije demokratije i ljudskih prava.

Sve dok državni zvaničnici, kako prošli tako i sadašnji, budu bežali od suočavanja sa odgovornošću iz ratova 90-tih mi ćemo ostati u crnoj rupi Evrope i večitom sukobu sa sobom i sa svima u regionu.

Zato im smeta Crna Gora.

Zato im smeta i Albin Kurti.

Zato im smeta celovita Bosna i Hercegovina.

Zato smeta svaki glas razuma iz Srbije.

Zato što se još uvek Srbija nije istinski suočila sa sobom.

Zašto je Srbija država "srpskog naroda i ostalih" a ne građanska država kao Crna Gora?

Zbog toga što jedan Nermin nikad ne bi pobedio u Beogradu.

U Podgorici je pobedio.

Pobedio je Nermin i Beograd.

Beograd koji je nekad bio svet.

Zbog toga jeste Crna Gora "jača od Srbije".

Sve bi to bilo drugačije da bar opozicija u Srbiji ukazuje na sve ov , opozicija koja se vise ni deklarativno ne zalaže za Evropu. Opozicija kojoj je jedini program rudarenje litijuma.

Pa o kakvoj mi opoziciji i politici govorimo?

Imamo li mi pravo posle svega da na to ćutimo?

"I ko smo to mi"?

Ona Srbija koja jos ćuti i skriva sve one grobnice po Srbiji?

Ona Srbija koja je ubila Zorana Djindjica na svom tlu?

"Ko smo to mi" da nekom sudimo i pričamo o mržnji?

Ko to beše Vučić pa da priča o nečijoj mržnji?

Mrzeli su Albance pa su izgubili Kosovo.

Mrzeli su bosanske Muslimane pa su izgubili Jugoslaviju.

Mrzeli su Hrvate pa dobili Oluju.

Milošević je devedesetih nasledio antifašizam, a radio sve suprotno od onog što antifašizam jeste.

Vlast Aleksandra Vučića je nasledila bivšu vlast i radi sve ono što bi radili manje više i njegovi današnji politički konkurenti.

Podsetimo se kako je demokratska opozicija posle 2000. nasledila razorenu i osiromašenu zemlju i pod plaštom demokratije, petokraku zamenjuje krstom „sveteći“ se Miloševiću koji je od te petokrake bio daleko onoliko koliko su bili i oni koji su je i skinuli.

- Uveli su veronauku u škole i izveli popove na ulice.

- Izjednačili četnički i partizanski pokret u skupštini 2004. 

- Rehabilituju četnickog komadanta Dražu Mihailovića.

- Kohabitiraju sa Koštunicom.

- Nastupa epohalno pomirenje DS i SPS.

- Uklanjaju ulice Narodnih heroja.

- Uništavaju antifašističke spomenike.

- Uvode „nove“ drzavne praznike.

- Prekrajaju istoriju, vrše njenu reviziju, danas se sve vise udaljujemo od Evrope i pravih vrednosti..

- Negovali smo sve ono što je pretilo da se razmnoži. Razmnožilo se.

I šta hoćemo sad?

Kuda to idemo? 

I "Ko smo to mi" ?