Zašto jedan Nermin nikada ne bi pobedio u Beogradu

Piše: Bojana Vatić

Izbori u Podgorici su pokazali da uprkos negativnoj kampanji za ove četiri godine koju je Srbija vodila protiv Crne Gore, uprkos glasačima koji su u organizovanom procesu dolazili iz Srbije i Republike Srpske da glasaju nije postigla onaj rezultat koji je bio krajnji cilj zvaničnog Beograda i one srbijanske opozicije koja se iako sa istim suočila u Srbiji, a koja ništa manje nije slavila tog 30. avgusta "rijeku slobode" podržavajući crkveni puč u vidu litija i kako su govorili "dolazak demokratije" u susednoj državi.

Zašto današnjoj vlasti a do juče i većinskoj opoziciji uporno smeta bivši predsdenik Crne Gore Milo Đukanović?
I ko to tamo p(j)eva?!

O kakvoj mržnji govori predsednik Srbije?

Zbog čega nijedna opoziciona "gradjanska proevropska" stranka u Srbiji  osim jedino, gle čuda, Lige Socijaldemokrata Vojvodine nije čestitala ubedljivu pobedu i uspeh političkoj partiji u Crnoj Gori koja se oduvek zalaže za evropske gradjanske antifašističke i slobodarske vrednosti koje upravo treba da budu i vrednosti opozicionih stranaka a koje nisu Vučić.

Ne oprašta se što je Đukanović trasirao put Crne Gore u Evropu i što je za taj put jasno opredeljen.

Ne oprašta se što je zabranio ravnogorski pokret, dok je u srpskom parlamentu rehabilitovan četnički pokret i izjednačen sa partizanskim jedinim narodno-oslobodilačkim pokretom.

Ne oprašta se to što nije podizao spomenike četničkim koljačima već je naredio da se temelj spomenika četničkom vojvodi i zločincu Pavlu Djurišiću digne dinamitom u vazduh.

Crna Gora se nije odrekla svog antifašizma.

Srbija svog jeste!

Ne opraštaju se sankcije Rusiji. Srbija se ruskog uticaja ne odriče ni po koju cenu.

Zato Srbija nikad neće postati normalna zemlja dok je tradicija nacionalizma temeljnija i jača od tradicije demokratije i ljudskih prava.

Sve dok državni zvaničnici, kako prošli tako i sadašnji, budu bežali od suočavanja sa odgovornošću iz ratova 90-tih mi ćemo ostati u crnoj rupi Evrope i večitom sukobu sa sobom i sa svima u regionu.

Zato im smeta Crna Gora.

Zato im smeta i Albin Kurti.

Zato im smeta celovita Bosna i Hercegovina.

Zato smeta svaki glas razuma iz Srbije.

Zato što se još uvek Srbija nije istinski suočila sa sobom.

Zašto je Srbija država "srpskog naroda i ostalih" a ne građanska država kao Crna Gora?

Zbog toga što jedan Nermin nikad ne bi pobedio u Beogradu.

U Podgorici je pobedio.

Pobedio je Nermin i Beograd.

Beograd koji je nekad bio svet.

Zbog toga jeste Crna Gora "jača od Srbije".

Sve bi to bilo drugačije da bar opozicija u Srbiji ukazuje na sve ov , opozicija koja se vise ni deklarativno ne zalaže za Evropu. Opozicija kojoj je jedini program rudarenje litijuma.

Pa o kakvoj mi opoziciji i politici govorimo?

Imamo li mi pravo posle svega da na to ćutimo?

"I ko smo to mi"?

Ona Srbija koja jos ćuti i skriva sve one grobnice po Srbiji?

Ona Srbija koja je ubila Zorana Djindjica na svom tlu?

"Ko smo to mi" da nekom sudimo i pričamo o mržnji?

Ko to beše Vučić pa da priča o nečijoj mržnji?

Mrzeli su Albance pa su izgubili Kosovo.

Mrzeli su bosanske Muslimane pa su izgubili Jugoslaviju.

Mrzeli su Hrvate pa dobili Oluju.

Milošević je devedesetih nasledio antifašizam, a radio sve suprotno od onog što antifašizam jeste.

Vlast Aleksandra Vučića je nasledila bivšu vlast i radi sve ono što bi radili manje više i njegovi današnji politički konkurenti.

Podsetimo se kako je demokratska opozicija posle 2000. nasledila razorenu i osiromašenu zemlju i pod plaštom demokratije, petokraku zamenjuje krstom „sveteći“ se Miloševiću koji je od te petokrake bio daleko onoliko koliko su bili i oni koji su je i skinuli.

- Uveli su veronauku u škole i izveli popove na ulice.

- Izjednačili četnički i partizanski pokret u skupštini 2004. 

- Rehabilituju četnickog komadanta Dražu Mihailovića.

- Kohabitiraju sa Koštunicom.

- Nastupa epohalno pomirenje DS i SPS.

- Uklanjaju ulice Narodnih heroja.

- Uništavaju antifašističke spomenike.

- Uvode „nove“ drzavne praznike.

- Prekrajaju istoriju, vrše njenu reviziju, danas se sve vise udaljujemo od Evrope i pravih vrednosti..

- Negovali smo sve ono što je pretilo da se razmnoži. Razmnožilo se.

I šta hoćemo sad?

Kuda to idemo? 

I "Ko smo to mi" ?