5 °

max 6 ° / min 2 °

Nedjelja

22.12.

6° / 2°

Ponedjeljak

23.12.

5° / 4°

Utorak

24.12.

5° / 1°

Srijeda

25.12.

7° / 1°

Četvrtak

26.12.

7° / 2°

Petak

27.12.

6° / 1°

Subota

28.12.

7° / 0°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Mirotočivost, po Bogumilu monahu (III)

Istorija

Comments 0

Mirotočivost, po Bogumilu monahu (III)

  • Viber
Piše: Dragan B. Perović

-śedočenje iz prve ruke, biografa i pratioca Svetog Save, o lažnom mirotočenju i drugim „čudesima“ korišćenjim za pravljenje kulta Nemanjića-

-kako „otvoriše Nemanju te ga napuniše mirom za trojicu“-

-„narod ište sveca kao lebca“-

-zavjera Rusa i Grka protiv Nemanjića-

-ne mare sveti oci za Božje zapovijesti-

(Str. 63) A šta Sava smeraše sa telo Nemanjino? Pošto duša starčeva Sotoni otide i raspade se umesto Bogu u visine da se vine, Sava htede bar telo da mu ovekoveči. Pa nađe vični monasi svetogorski među Ivircima što tajnu valsamovanja znađahu, pa u bolnicu hilandarsku ovi na rabotu se dadoše. Utrobu pokojnikovu kvarljivu izvadiše tako što mu truplo sa strane, porebarke otvoriše, a krivim gvožđem kroz nos izvukoše mu mozak i svu tečnost iz lobanje. I kad izvadiše iznutricu, pa drob Nemanjin bolesan i požuteo poznaše da je trovan i da zato život mu se hilandarski skrati. A ko ga trovaše; da li u Vatoped dok beše dve godinice ili ovde u Hilandar do dana poslednjeg? Pa se tu Sava uzvrpolji jer i on već od drob poboljevaše i poče da duma: i njega li truju, pitaše se mučenik.

„U Kareju, u Kareju moram da begam“, kaza mi na uvo niko da ne čuje. Nego oni što otvoriše telo Nemanjino ne završiše rabotu satrapsku kako treba. Jer, imahu samo domaće ulje kedrovo, pa još ga i ne staviše kolko treba te mirotočenje Simeonovo nikako, po ukopu, ne počinjaše zbog čega Sava jako se rastuži i posla zlato grdno za stiraks, smole i valsami, sve to u Aleksandriju da se kupi, a bez čega dobro miro ne može da se napravi niti Nemanja krvnik, ne može Simeon mirotočivi da postane. I ležaše, bogami, Nemanja skoro celu godinicu u sarkofag kameni, a miro iz njega niti poteče niti ono (64) sarkofag Nemanjin beše težak i ukrašen kao onaj u koji Isus, tri dana, po raspeću se odmaraše i rane vidaše pre nego što opet stade na noge... I jedan dan, pomnim, čatih sa Savom ono mesto gde Plotin gnostike grdi, a stigoše u Hilandar monasi u Aleksandriju poslati i donesoše stiraksi valsami aleksandrijski za leš Nemanjin koji poče da se oseća. Onda Sava sve ovako udesi; jednu noć tajno izvadiše Nemanju iz groba kamenoga pa ga otvoriše opet i staviše u njega skupi valsam aleksandrijski. I (65) spravljenim, ponajviše od stiraksa iz Aleksandrije, onda vratiše Nemanju u sarkofag.

Pa Sava onda pozva prota karejskog, na godišnji pomen ocu mu Simeonu. A svi bogumili i škopci udalji u kelije bolničke i u pirgovi i manastirići drugi da se neko ne izlane za stiraks aleksandrijski što je u Nemanji. No, proču se i bez toga da lešinu Nemanjinu ponovo puniše ne bi li miro isteklo bar na godišnjicu kad ne hte na četrdeset dana da procuri i sveca od Nemanje načini.

I dođe mnoštvi zvanih i nezvanih, i, manastir hilandarski postade tesan, a crkva hilandarska bi ukrašena svakojakom blagolepnošću, a i kameni grob Nemanjin beše svetlo udešen. I sve bi spremno za večernju službu koju zdušno otpojaše prot karejski i igumani svetogorski, a na grobu kamenom Nemanjinom. No, miro ne poteče i pored tolikih psalma opojnih jer oni satrapi monasi, opet na Savinu žalost golemu, ne urediše kako treba miro iz Nemanju da poteče. Jal neki škopac, jal bogumil nešto opet smuti.

Pa pošto mirotočenja opet ne bi, Sava odvede silne goste manastirske na večeru obilnu i vino hilandarsko, a posle tako najedene i napijene, na počinak željni. A kad večeraše i počinuše, Sava će prota karejskog u crkvu, pa mu reče da će on svu noć sa svojom bratijom na serbskom da moli, a prota i njegovi na jutrenju neka na grčkom, službu služe. Pa pred protom zaključa crkvu, a u njoj beše sarkofag sa Nemanjom i predade starešini karejskom ključ kao da ne bi bila neka prevara sa mirotočenjem iz pokojnika. I prot uze ključ pa ode na počinak, a neznajuć da u crkvu iza oltara njenog, ostadoše oni satrapi pa još jednom otvoriše Nemanju te ga napuniše mirom za trojicu i tako preteraše.

A dok oni u ovu se rabotu dadoše, Savin glas molitveni iz kelije se raznosaše. I oni od gostiju, što ne zaspaše, mogahu do zore da slušaju kako poje sas bratiju serbsku i to po serbski što mnogom (66) gostu hilandarskom ne bi po volji. Te oni malobrojni što serbski razabirahu čuše i molitvu Savinu koja Boga moljaše da usliši molbu njegovu i da iz kosti isušenih, očevih iskipi miro te da se otac Simeon proslavii na nebu i na zemlji, kao prvi serbski svetac. A dok Sava ovo sav uznesen pojaše satrapi rabotu završiše, samo što sade miro iz Nemanje poče poviše da se viri i u crkvu oko groba napravi se kao jezerce. I to Grci i ostali Svetogorci i zatekoše jutrom kad prot cerkvu za jutrenje otključa. Pa neki se još ne dosetiše šta je, a neki se, bogami, i dosetiše, ali se napraviše da nisu.

I zajedno sa protom karejskim složiše se svi igumani svetogorski da se Nemanja proglasi za sveca, za Simeona Miotočivog i da se pisuje žitije njegovo. I tako Sava sprovede naum svoj, a samo on znađaše kolika beše cena za prvog serbskog sveca. Jer, mnoge manastire od gusara srušene on obnovi i monahe otkupi, a u Lavri i Kareji zvanoj Orahovici, mnoge poklone i darove dade još za života Nemanjinog, a i posle. Pa rekoh sebe, a i Savi: „Ako Nemanja svetac postade, onda veri hristijanskoj među Srbima mora da je kraj, niti ona u njih će da zaživi kako treba. Jer sa Nemanjom kao svecem loše smo kršteni...“

Pošto je konačno i uz dobro punjenje Nemanja mirotočio, to je dalo Savi podstreka da nastavi sa drugim akcijama. Preskočićemo priče o Belim Srbljima i Nemanjićima Anadolcima i nastaviti sa sljedećim mirotočenjem:

(Str. 80) „Bogumile, nameran sam oca mi Nemanju da uzdignem među Božije ugodnike, ta da bude i tu vidan i od Rašana bude prvi učesnik carstva nebeskog.“

(81) Savo, brate, nemoj to žitije da pisujem, a ti ga se okani ako Boga znadeš. Jer, znaš otac ti kakav beše i da ne zaslužuje žitije svetačko, ni lik svetački u cerkvi hilandarskoj da se živopiše.

(92) Ni ne osvanusmo pošteno, a pronese se glas Hilandarom da dolazi prot karejski Domentije te stiže i Nikolja episkop jerisoski, pa u dva dana rukopoložiše Savu i za sveštenika i za đakona. Sve to ne beše po zakonu cerkvenom jer još mu ne beše trideseta nego dvadeset i osma... Jer mira tu nema, na vjeki vjekov. Sotona se u Srblji naseli, Savo, jer rđavo smo kršteni. I Sotona nam priđe serdcu koliko i Isus i tako će da bude dok je serbskog roda i poroda. Ne primismo Isusa kako treba i kao da ne prevlada On nego Sotona u nama, to ti je...

(93) „A ti zboriš kao da nisi serbskog roda, Bogumile?“ Tu Savi ovo odgovorih: „Prvo sam bogumil, a posle sam Srbljak, a, daj Bože, da nisam ovo drugo!“ „Ti daleko otide, Bogumile, brate slatki!“ „I braća tvoja i otac ti daleko otidoše i od serbski narod stoku načiniše pa uz taj narod mi se više ne pristaje i Srblji bolje da se zatru što pobrže jer vreme im je izbrojano.“

(9899) Pa mu rekoh, pervo, da sve nemanjićko jeste mi strano i tuđe jer Nemanjići samo za ratovanje i za žudnju vlastodržačku znaju, a za narod uopšte ne mare i drže ga za svoje vlasništvo kao stoku, šume i livade da su. I da Nemanjići nisu ni Srblji nego da su iz Bakarnog gumna maloazijskog, od Anadola romejskog.

Nemanjino dvojstvo i zabrana Vidova dana

Glava četrnaesta (103) (O godišnjem pomenu Svetog Simeona i o tome kako se udesi da poteče miro iz njegovih moštiju, u cerkvi Studenici).

Moram prvo da kazujem kako prođe druga sahrana Nemanjina, koju Sava priredi u Studenici za oca mu i velikog župana pokojšeg. Koliko sahrana hilandarska bi monaška, toliko ova beše vlastodržačka. I ta raskoš, i taj plač toliki, ne vide se skoro u Raškoj. Jer, narod takav ti je, kao stado ovaca pa kad ostane napušteno i od pastira najlošijeg, a ono žali za njim i bleji uplašeno, Bože mi prosti! Tako bi i kad se Nemanja mrtav u Rašku vrati; narod ostavljaše rabotu poljsku i na put iskačaše, te na kolena vladara mrtvog da pozdravi i sit se, od muke nemanjićke, isplaka. Zaboravi narod serbski zlodela Nemanjina i oplakivaše krvnika svog kao rod najmiliji. Nego tu se ništa ne može... Narod ne može da se menja...

Da kažem ovde i ovo: Sava više za života ništa (104) považno ne napisa, kao da ga stiže Božja kazna za žitije Nemanjino nakaradno u koje obmanu sav narod serbski što će kroz vekove nastupajuće za Mojsija serbskog da čita...

Ubrzo po mirenju braće u Studenici, približi se dan u kojem će da bude godišnji pomen velikog župana i monaha Simeona, zapamćenog po zlu u narodu bogumilskom i staroveračkom ali i hristijanskom. I pođe glas da će ovaj Nemanja u krvi ogrezao, a za sveca proglašen, za godišnji pomen svoj da mirotoči. A u ovo ne poverova ni narod, ni ona vlastela što tajno primaše veru bogumilsku.

Sava i brat mu Stefan samodržac znađahu da narod ne veruje u mirotočenje Simeonovo hilandarsko,pa htedoše narodu prostom i vlasteli pritajeno bogumilskoj da dokažu kako je Nemanjićima vlast od Boga data te da će Nemanja opet da mirotoči i to na godišnji pomen.
Sve ovo mi Sava poveri noć uoči pomena Nemanjina i tu ću: „Znači, istina je glasine što zbore da mirotočenje se podmeće?“
A Sava će: „Istina je, jer narod serbski mora da ima Mojsija svog i ne vidiš li da ga ište?“
Tu se ućutah jer opet mi dođe u pamet materin zavet da budem pritajen uz Nemanjiće i da se posle pismenom osvetim.

(106) Ne prođe mnogo, a jedan pritajeni bogumil, iz pratnje hilandarske Savine, zakuca mi na vrata da mi javi kako u cerkvi studeničkoj većma spremaju mirotočenje Nemanjino od aromata što iz Hilandara nosimo. I otidoh do cerkve, u taj čas ponoćni, da vidim očima ovim kako monaška braća hristijanska veliku prevaru svome narodu za jutrenje spremaju... U cerkvi studeničkoj imah šta da vidim: monasi hilandarski, vični veštini valsamovanja grdno se bejahu dali na rabotu. Kameni grob Nemanjin, od zlata vredniji, beše već otvoren, a Nemanjino telo opet otvarahu pa vadiše iz njega smole i trave i stavljahu u njega stiraks skupoceni od koga se pravi najbolji miro, i dodavahu još cimet, mirhu i tamjan i druge aromatike. A tako mi Boga staviše i kamfora. I tako mirisaše Nemanjin leš kao da je telo kakvog bogougodnika zemaljskog, a ne krvnika velikog, pa mu još i palmino vino staviše i ušiše ga kao skupocenu mešinu vinsku, ali namestiše tako da za jutrenje kada Sava liturgiju započne počne i miro da teče iz Nemanje. Takvog, miomirisima napunjenog vratiše ga u kameni grob i poklopiše ga pločom belom. I sve to pod nadzorom Savinim pripraviše, pa kad sve bi pripravno, naredi Sava da se udara u bilo, da se skupljaju zvanice i narod zvan i nezvan...

(107) Nego po svetini beše već pošao glas da će mirotočenje da se desi. No, niko glasno se ne usudi da pomene ovu mutnu rabotu Savinu. Jerbo, tome glava ne bi još dugo na ramenima bila pa da je i od roda visokog...

(Nastavak u petak)

Na ovim linkovima možete pročitati prvi i drugi dio.

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR